ŽENSKE STUDIJE I ROD U RELIGIJI I FEMINISTIČKOJ TEOLOGIJI - RITA M. GROSS

Ilustracija: Anđela Đermanović

 

ŠTA SMO OSNOVALI:  PARADIGMATSKU PROMENU U MODELU ČOVEČNOSTI

 

     Dalekosežna upotreba pojma „androcentrik“ je i sama proizvod pojmovne (konceptualne) revolucije koja je pokrenula ženske studije. Pre tog vremena, termin je bio retko korišćen, zato što nije shvaćen kao drugi način da se čovečanstvo konceptualizuje ili zato što smo svi rukovođeni modelom čovečanstva koji muškarce stavlja u centar pažnje kao normalne i normativne ljude, a žene na periferiju kao „poseban slučaj“, i pomalo abnormalan. Takav način lingvistike (jezika) i učenosti i takav model čovečnosti bili su normalni i bez alternativa. Tek kada smo se počeli pitati zašto se žene tako retko pojavljuju na stranicama knjiga koje čitamo,  pa čak i u opisnim izveštajima religije, mi smo počeli da figuriramo izvan tog modela čovečanstva i morali smo sakupiti nevidljive (marginalizovane) žene iz naše kulture i pronaći alternative tom modelu čovečanstva.

      Razlika između androcentričkih modela čovečnosti i onoga što sam nazvala „dvopolan model čovečnosti“ dugi niz godina je jasna i izričita u mojoj doktorskoj disertaciji, koja je većinom napisana 1974., i veoma eksplicitna u jednom od mojih ranih radova, napisanih 1975. i konačno objavljenih 1977.  U toj studiji, predložila sam da je većina tema u oblasti religijskih studija mogla imati koristi od primene jednog modela dvopolnog čovečanstva na njih.

     Relativni uspeh ove konceptualne revolucije može se osloniti na činjenicu da je u velikoj meri generički muški rod „izašao iz mode“, i da su u mnogim popularnim medijima, i u mnogim opštim religijskim izveštajima, kao što su uvodni udžbenici, polovi uravnoteženi. Naravno, tu su osobe koje se ne slažu sa ovim, kao što su pripadnici konzervativnih verskih zajednica koje odbijaju da promene svoj liturgijski rod – uključujući i jezik, ali je pobeda značajna za većinu akademskih časopisa koji zahtevaju ne-dominantni muški jezik, za izdavače udžbenika koji traže polno-uključujuće rukopise, kao i za svakodnevne novine koje izbegavaju generički muški pol. 

      Muškarci često ne sagledavaju izraz „ rod“ kao nešto što se odnosi na njih, i smatraju da je isti pojam primenljiv uglavnom i isključivo za žene. Dakle, prisustvo ženskih studija i feminizma, samo po sebi, ne rešava problem androcentrizma. Žena se sada smatra, uistinu, više ljudskom nego na „periferiji“ čovečanstva, ali muškarci je još ne gledaju kao rodno (polno) biće, i oni imaju tendenciju da razmišljaju o bilo kojoj temi koja se bavi ženama, kao irelevantnoj za njih, uprkos činjenici da većina muškaraca živi sa ženama i među ženama. 

     Na neki način, postojanje raznih programa posvećenih proučavanju „manjina“ – žene, crnci, američki domoroci, gej i lezbo populacije, itd. – je veoma važan napredak, s obzirom na to da su sve ove perspektive gotovo u potpunosti zanemarene u izučavanjima koja su dominirala akademskim svetom nekoliko decenija. Ali, postojanje ovih programa i disciplina, održavali su uglavnom pripadnici ovih grupa jedni drugima, takođe, ostavljajući dominantne grupe slobodne i držeći ih podalje od svog puta, jer je njihova savest ostala ne promenjena čak i nakon postanka informacija u knjigama napisanim od strane članova „manjinskih“ grupa. 

 Muškarci treba da razmišljaju o rodu (polu) i da se bolje upoznaju sa svojom rodnosti (polnosti), kao i da bolje upoznaju sadržaj ženskih studija i feminističke teologije. Projektom rodnih studija, sa ženskim studijama kao jednom od komponenti, veća je verovatnoća da se postignu ovi ciljevi, ali je naglasak na ženske studije i dalje u izolaciji. Moramo da učinimo sve što je potrebno da potkopa pretpostavke da je „rod“ („pol“) problem žena  jer je to, kako se smatra,  još jedan pojam koji se može koristiti naizmenično sa pojmom „žena“.  Do tada, paradigme u modelima čovečanstva  koje su naš osnovni dnevni red će i dalje biti nepotpune.

 

AGENDE U SADAŠNJOSTI: RAZUMEVANJE RAZLIKA IZMEĐU ŽENSKIH STUDIJA I FEMINISTIČKE TEOLOGIJE

  Moglo bi se reći da su ženske studije pre svega akademski metod koji uključuje sve relevantne podatke, dok feminizam ili feministička teologija obuhvata socijalnu viziju koja kritikuje i rekonstruiše sopstvenu religiju, kulturu, ili akademsku sredinu. Jedna teži prema opisnim sekvencama a druga normativnim. Ali, obe su izrasle iz onoga što se obično naziva „drugi talas feminizma i njegove propratne paradigme u modelima čovečanstva“. Ali, ukoliko postoji bilo koje mesto u religijskim studijama gde se razlike između normativnih i deskriptivnih potreba razumeju i poštuju, to su u stvari studije koje se bave ženama i religijom.

     Paradoksalno, veza između ženskih studija u religiji i feminističke teologije predstavlja razliku od ključnog značaja. Najvažnija tačka dnevnog reda je ta da se samo uči o ženskim religioznim životima, da se insistira na tome da su informacije o ženama ključne za bilo koji spis bilo koje religije, da se izazove neprijateljstvo i da, kod nekih studija koje su u vezi sa ženom i religijom, dođe do razrešenja na osnovu političkog, a ne intelektualnog poduhvata. Ali, istraživanje verskog života žena nije, samo po sebi, feministički projekat, jer ne podrazumeva donošenje presuda o informacijama koje su otkrivene u samo jednom istraživanju. Nakon pojave discipline ženskih studija u religiji, bilo je neoprostivo za bilo kog naučnika da mu nastojanje bude neprijateljsko, s obzirom da sada postoji bezbroj demonstracija kako se religija, veoma ozbiljno, može pogrešno shvatiti, ako se, prvobitno,  ne obrati pažnja na sopstvenu ženu. 

Mada su žene, kao predmet, u početku otkrivene od strane feministkinja, podaci o ženama, kao predmetu su danas relevantni za sve naučnike, a ne samo feministkinje. Mi ne možemo dostići do te tačke veoma često ili veoma snažno. Dakle, veoma je važno da se pažljivo pravi razlika između onih aspekata našeg rada koji spadaju u domen ženskih studija u religiji i onih koje spadaju u domen feminističke kritike i rekonstrukcije naše tradicije – feministička teologija.

     Razlika između ženskih studija i feminističke kritike je od ključnog značaja za razloge koji su relevantni za nas koji radimo sa temama o ženi i religiji, više nego za one koji se bave drugim stvarima na terenu. Ovo su složena pitanja, i većina nas nesumnjivo treba biti zahvalna što ne živi u nekim vremenima i mestima u kojima se sve vrti oko istraživanja verskog života žena. Ipak, to je anahrono kritičnosti drevne izraelske kulture, na primer, koja ne ispunjava naša očekivanja u vezi sa ravnopravnosti odnosa među polovima. Ono što je još problematično, naročito u bezličnim i javnim kontekstima, jeste to da se ljudima koji nisu njihova kultura i religija propovedaju standardi koji se tiču odnosa između muškaraca i žena, koji nisu naši, ali bi, po njihovom mišljenju, trebali biti. 

      Osnovna pravila među-kulturnih studija zahtevaju, kao prvo, prestanak ili obustavu raznih presuda. Prvo mora da se razume zašto neke doktrine i prakse postoje i kojoj svrsi one služe, u skladu sa stanovištem onih koji imaju te doktrine i prate ove prakse. Empatija je najkritičniji alat za bavljenje među-kulturnim studijama na način koji ne stvara međusobno „ukopavanje“ i prezir. 

      Neke prakse koje izgledaju nepoželjne, mogu se ispostaviti da nisu potpuno nepovoljne za žene, kao što možda deluju na prvi pogled. Na primer, udešeni (uređeni) brakovi mogu zaštititi žene od potrebe za samo-prikazivanjem, ponižavajućih igračkih komada po barovima,  kao i od opasnosti trenutka silovanja. Poliginija (mnogoženstvo) može da izazove i žensko druženje i da obezbedi pomoć u čuvanju deteta. Osim toga, svaka žena koja želi da se uda , može se udati u poliginijskoj kulturi. Žene iz potrebe mogu da odevaju razne odevne kodove koji zahtevaju skromnost (umerenost), kako bi se prikazale kao seksualni objekat u takmičenju da privuku muški pogled, ukoliko žele da pronađu partnera. Žene koje žive u uređenim brakovima i koje su udate, nisu podržavale takav način odevanja. Ali, njihova objašnjenja i opravdanja (kako jednih tako i drugih „vrsta“ žena) su ubedljiva, i iskazuju razumevanje da je svako deo zadatka ženskih studija u religiji.

     Međutim, određene verske doktrine i prakse je teško objasniti čak i nakon upotrebe znatne empatije. Ukoliko neko odluči da nastavi svoje refleksije u oblasti evaluacije ili normativnih komentara, potrebno je preduzeti određene mere predostrožnosti. Nema alternative nego da se pristane na potpuni relativizam, jer moralni stav nikada nije adekvatan.

     Opiranje promenama u ženskim situacijama postaje deo nacionalnog ponosa i otpora evropeizaciji. Takođe je važno da se izbegne izazivanje retorike i jezika. Manje je razdorno govoriti o tradicionalnim afričkim genitalnim operacijama, nego govoriti o afričkom obrezivanju genitalija, na primer, a i verovatno je efikasnije. Takođe se mora proceniti da li mirna podrška, emocionalna i finansijska, domorodačkih žena koje se bore za promene u svojim kulturama, može ili ne može biti najefikasnija akcija koju bi mogli preduzeti.

     U kontekstu sopstvene kulture ili vere, situacija je mnogo jednostavnija. Insajderi u tradiciji svakako su odgovarajući tumači stavova (portparoli) za tu tradiciju, i arhitekti sopstvene budućnosti. Kao takvi, oni ne mogu biti kritikovani, jer nisu odgovarajuće akreditovani za vrednovanje (procenjivanje) tradicije. Neki od najkreativnijih, zanimljivih i uzbudljivih poslova koji je učinjen za žene i religiju, ili versku misao generalno, podrazumeva kritike i rekonstrukcije verskih tradicija od strane feminističkih komentatora i teologa, od kojih većinu čine žene.

 

GDE DA IDEMO? POJAVA PITANJA U ŽENSKIM STUDIJAMA U RELIGIJI I FEMINISTIČKOJ TEOLOGIJI

     

     Dominantna tema za ženske studije u religiji i za feminističku teologiju je, u kojoj je meri cela oblast žena i religije postala identifikovana sa i propala unutar hrišćanske feminističke teologije. Postoje dve komponente ovog problema. Jedna je, u kojoj ih meri (žene i religiju) naučnici koji mogu proučavati žene i religiju više ne identifikuju sa akademskim grupama i publikacijama koje su specijalizovane za žene i religiju, posebno ako je tim naučnicima primarno istraživanje ne-zapadnih religija. Druga je stepen u kome se feministička teologija pretpostavlja kao hrišćanska feministička teologija, koja odražava i paralele u pravcu u kom su teologija i hrišćanska teologija zbunjujuće u akademskoj celini. Neki bi pomislili da se samo Hrišćani drže normativnih diskusija, da se pridržavaju konfiguracija mnogih foruma za istraživanje i diskusiju o religiji.

     Razočaranost do koje ova situacija može da dovede je očigledna u komentaru koleginice, koja je Budista i naučnik Budizma, i na njen odgovor za nedavnim okruglim stolom, napisala sam ovu temu:

 

     „Učestvovala sam dugi niz godina u istim grupama i skupovima koje Rita pominje. Kao i Rita, udaljila sam se iz aktivnosti feminističke teologije zato što sam pronašla malo interesa koji su upućeni ka tome, uprkos činjenici da sam uzela moje delo kao pad, u nekom smislu, pod koja rubrika. Ja mogu potvrditi Ritino iskustvo pasivnog isključenja iz ovih grupa, koje se javlja kao izraz njihovog pružanja  malih interesa za feminističke naučnike uključene u ne-zapadne, i posebno u ne-hrišćanske religije.“

 

     Jednako efektivan je i komentar od strane urednika časopisa Ima li budućnosti za feminističku teologiju?

 

     „Iako uključujemo raznolikost u smislu teorijskih i metodoloških problema, ono što nedostaje časopisu...je svaki dijalog sa ne-zapadnim kontekstom. Ovakav nedostatak u toku angažovanja za feminističku teologiju, i rodne (polne) teorije po sebi, sa iskustvom van-zapadne kulture, veštački ograničava pitanja pola (roda) i religije. Iz naše perspektive, ovo je veliki zadatak za sledeći milenijum. Tradicionalna dihotomija između Istoka i Zapada, meta narativa proteklih godina, treba da bude raspuštena, kako bi ogroman pluralitet globalnih iskustava uzeo centralno mesto. „

 

     Tako, bar u Severnoj Americi, svetu sa kojim sam najviše upoznata, studija i rasprava o ženama i religiji, široko shvaćena, propala je, najvećim delom, unutar feminističke teologije, i feministička teologija je ubrzo postala isključivo hrišćanska feministička teologija. Naučnici koji su se fokusirali na opisne izveštaje o ženama i religiji, posebno u oblasti bogate azijske i bliskoistočne religije, napustili su primarne identifikacije na polju žena i religije ili roda i religije zbog relevantnih naučnih foruma u njihovoj oblasti naučnih udruženja. 

Nažalost, veći broj naučnika i teologa, koji nastavljaju da misle o sebi kao da su uključeni u oblast roda i religije, obično nije upoznat sa izučavanjem proizvoda od strane eksperata za ne-zapadne i ne-monoteističke religije, što slabi njihov rad. Kada se na dnevnom redu nađe specifična feministička teologija, umesto ženskih studija u religiji, dolazi do pojačavanja i stvaranja još više problema. Kao što sam već naznačila, mnogi teolozi, feministički ili drugi, koji zauzimaju teološku arenu su, po definiciji, Hrišćani. Oni se ne osvrću na studije ili izučavanja ne-hrišćanskih tradicija, kao što su Hinduizam ili Islam, čak i ako je to tema za koju su zabrinuti, kao što je slikovito izlaganje božanstva. Niti su upoznati sa teološkim radom svojih kolega u drugim tradicijama.

     Stoga, feministička teologija, naročito treba da se preusmeri. Ona treba da se vrati u svoju prvobitnu viziju inkluzivnosti (uključivanja), uz razumevanje da inkluzivnost prevazilazi Hrišćanstvo, ili Evropu i njene kulturne derivate. To jest, potrebno je naglasiti različitost, koja je već sasvim uobičajena u feminističkom pokretu teologije, i mora se uključiti zainteresovanost za versku raznolikost. Promovisanje različitosti unutar Hrišćanstva ne dovodi do pažnje za versku raznolikost i ne daje smernice i stavove koji bi se pozivali na ljude koji nisu Hrišćani. 

Nije adekvatno uzeti u obzir napore da su nečije verske raznolikosti bile uspešne, ako postoji neki znak uključivanja judaizma i božanstava čiji članovi obožavaju i duhovnosti feminističkog pokreta, dok budisti, muslimani, hindusi, kao i pripadnici različitih malih i etničkih tradicija se ignorišu, i nema nikakvih interesa za njih i feminističkim teološkim forumima, i osećaju se isključeni. Gledajući to, pokret mora sebe da prestane da naziva „pokret feminističke teologije“, i da počne da se obeležava kao „pokret hrišćanske feminističke teologije“. 

                                                        ZAKLJUČAK

 

     Što se tiče značajnog postizanja paradigme u modelima čovečanstva, predlažem da je uspeh ako se uzme sledeći logičan korak i da glavni fokus našeg roda i religije, budući da su ženske studije u religiji kao jedan aspekt tog većeg projekta. Treba uraditi sve što možemo da insistiramo da se ovaj materijal uključi u „Glavne“ udžbenike i kurseve, pre nego da se ograniči na kontekste rodnih ili ženskih studija.

 Za zaštitu ženskih studija i studija roda od politički i ideološki motivisanih napada, predlažem da je jasno razlikovati ženske studije ili studije roda iz feminističke teologije, koja jasno razlikuje naše deskriptivne radove od našeg normativnog dela, i ako su oni isprepleteni. Drugi se možda ne slažu sa nama ili sa valjanosti rezultata feminističke teologije, ali ne slaganje ne može biti osnova za studije roda i ženske studije kao akademskih disciplina. Konačno, da bi se postigla „istina u oglašavanju“, bilo mi je potrebno da označim ono što mnogi sada nazivaju „feministička teologija“ kao „hrišćanska feministička teologija“ ili da podstaknem verske različitosti u našim diskusijama o feminističkoj teologiji. Jasno, ja preferiram drugu opciju. Kao deo tog nastojanja, ja takođe više nastojim u okupljanju naučnika žena i roda u ne-zapadnim kontekstima sa onima koji su proučavali rod i religiju ili ne feminstičku teologiju u zapadnim kontekstima.

 Izvor: GENDER, RELIGION and DIVERSITY, Cross-Cultural Perspectives, Edited by Ursula King and Tina Beattie, 17-27