Moda, moć i ideologija: odevanje potkulturnih grupa

Ilustracija: Anđela Đermanović

 Moda i odeća predstavljaju forme komunikacije i kulturne produkcije. Komunikacija povlači za sobom socijalnu interakciju (plasiranje i interpretaciju), dok kulturna produkcija podrazumeva različite načina života, odnosno i konstituisanje različitih socijalnih, kulturnih i individualnih identiteta. Određena tumačenja dizajniranje i nošenje mode i odeće posmatraju kao nevine/nedužne forme komunikacije i neutralne kulturne aktivnosti, ili čak kao mirnu ko-egzistenciju različitih interpretacija i načina života.

 

Malkolm Banard smatra da postoje mnogi razlozi zbog kojih ne treba da prihvatimo ovakva tumačenja. Prvi leži u samoj etimologiji reči »fashion« (od lat. reči factio, od koji izvire moderna reč »faction«). Reč faction ima očigledno političko značenje: uvek se odnosi na konflikte među grupama, te na posedovanje i upotrebu moći od strane različitih grupa. Može se čak odnositi i na avangardu, radikalnu subkulturnu grupu koja ne prihvata mainstream kulturu i koja se bori protiv nje.

 

Banard dalje kaže da je možda ubedljiviji argument onaj koji nameću Daglasova i Išervud. Naime, ovi autori kažu da su dobra neutralna, dok je njihova upotreba socijalna, te da se ona mogu koristiti kao ograde ili mostovi.

 

U »oštrijoj« verziji stava Išervuda i Daglasove, koju predlaže M. Banard, moda i odeća bi mogli da se posmatraju kao oružja i štitovi. Modni i odevni predmeti tada nisu sredstva za diferencijaciju ili identifikaciju, već pre forme borbe, ili čak ratovanja, u kojem se grupe bore za dominaciju i supremaciju. Naime, kulturu čini socijalni red; u tom smislu ona predstavlja različita područja borbe, gde pozicije relativne moći u socijalnom redu postaju objekti konstantne borbe. Tako se moda i odeća mogu razumeti kao oružja i štitovi, koje koriste različite grupe (klasne, rasne, polne ili rodne i sl) koje uvek iznova uspostavljaju socijalni red, socijalnu hijerhiju, u ostvarenju, opozivanju ili održanju pozicija dominacije i supremacije. 

 

Ideje, verovanja i vrednosti grupa, koja se izražavaju modom i odećom  i koja se koriste za osporavanje verovanja, vrednosti, ideja i iskustava drugih grupa mogu se smatrati ideologijom grupa. Ideologija se može definisati kao niz verovanja, vrednosti i ideja o svetu i stvari u njemu, koja su karakteristična za određenu socijalnu grupu. 

Dalje, moda i odevanje mogu se razumeti kao prakse i institucije u kojima klasni odnosi i klasne razlike imaju značenja. Naime, socijalne grupe mogu biti u poziciji dominacije i subordinacije. Marks i Engels u Nemačkoj ideologiji iznose stav da je dominantna ona klasa koja kontroliše sredstva za proizvodnju i radnu snagu uključenu u proizvodnju (dominantna ne samo u ekonomskom i socijalnom, već i ideološkom smislu). Suprotno, klasa koja ne poseduje sve ove stvari nalazi se u odnosu subordinacije (u socijalnom, ekonomskom i ideološkom smislu). Tako, moda i odeća podupiru klasne identitete.

 

Ovim pitanjem se bavila Anđela Mekrobi u knjizi Britanski modni dizajn. Ona polazi od ideje da dizajneri prosto »rade za kapitalizam«. Po ovoj autorki modni dizajn podupire i reprodukuje klasne identitete kapitalističkog tržišta bez ikakve kritičke ili opozivajuće energije. Naime, socijalne grupe se putem mode i odevanja (ali ne samo time) konstituišu kao socijalne grupe i komuniciraju svoje identitete. Moda i odevanje su, dalje, ideološke u smislu da su deo procesa u kojem socijalne grupe ustanovljavaju, podupiru i reprodukuju pozicije moći, odnosno relacije dominacije i subordinacije. Čak šta više oni su deo procesa u kojem se pozicije dominacije i subordinacije čine potpuno prirodnim i legitimnim. Ako se pozicije dominacije i subordinacije čine i iskustveno poimaju kao legitimne i prirodne, onda se one prihvataju i to ne samo od strane onih koji su u poziciji dominacije već i od strane onih u poziciji subordinacije. Termin koji se koristi da opiše ovu situaciju je »hegemonija«. Dakle, moda i odeća doprinose uspostavljanju i održanju hegemonije, budući da se i u domenu odevanja nejednakosti socijalnog i ekonomskog statusa čine ispravnim i legitimnim i stoga prihvatljivim. (s. 42).

 

Hegemonija nije nešto što je zauvek dato. Da bi ovo ilustrovao Banard daje primer štampanog pamuka koji je u Engleskoj u XVIII veku označavao bogatu srednju i višu klasu, da bi u XIX veku bio napušten od strane viših društvenih slojeva, kada su žene iz radničke klase počele da ga koriste. Tako su više klase bile prinuđene da nađu nešto drugo sa čim će ponovo uspostaviti razliku i označiti svoju superiornost. Na osnovu ovog primera jasno se vidi da su moda i odeća deo procesa u kojem se konstruiše iskustvo socijalnih grupa o društvenom redu. U slučaju štampanog pamuka, moda i odeća su i deo procesa u kojem se nejednaka distribucija moći unutar društvenog reda doživljava kao legitimna. Koristeći metafore Daglasove i Išervuda mogli bismo reći da niže klase ustanovljavaju most noseći štampani pamuk kao njihovi nadređeni, dok više klase kao odgovor grade ogradu, noseći jednostavniji pamuk, kako bi se razlikovali od sebi podređenih. Više klase neprestano čine prirodnim svoj viši status koristeći se modom i odevanjem, dok niže klase jasno opozivaju socijalnu poziciju više statusne grupe. Dakle, hegemonija je vrsta pokretne bitke, koja se stalno mora vojevati, s. 43.
 
Potkulture mladih u posleratnom periodu na spektakularan način označile su slom saglasnosti. Primer panka i hip-hopa mogu se razumeti kao eksplicitan ideološki fenomen. Obe potkulturne grupe koriste modu i odeću kako bi izazvali dominantnu ideologiju i osporili distribuciju moći u socijalnom redu. Naime, izazov hegemoniji posredno je izražen kroz stil. Potkulture shvataju stil kao oblik Odbijanja: najsvetovniji predmeti (zihernadla, zašiljena cipela, motocikl) preuzimaju simboličku dimenziju, te postaju žig, obeležje dragovoljnog izgnanstva. 
 

Međutim, delovanje hegemonije se ne zaustavlja sa izazovom pank i hip-hop pokreta. Moda inspirisana pankom i hip-hopom može se naći u glavnoj ulici bilo kog grada u kojoj je smeštena većina prodavnica sa skupljim modnim markama (High Street). Npr. 1990-ih Tommy Hilfiger je inkorporisao hip-hip u svoje kolekcije. Dominantne klase i dominantne ideologije degradirale su značenjski potencijal objekata i predmeta uključenih u potkulturni stil uvlačeći ih u drugi kontekst. Oprema panka i hip-hopa postala je roba, te je balans moći ponovo ustanovljen u korist dominantne klase (s. 44). Zbog toga moda postaje stalna borba da se nadoknade značenja koja se sve brže troše.
 

Subkulture danas se menjaju: sociolog Dejvid Maglton tvrdi da su subkulture zamenjene »post-subkulturama«, čiji članovi nisu toliko obuzeti održavanjem ideoloških i stilskih razlika u odnosu na druge grupe. Pripadnici savremenih potkultura prepuštaju se »surfovanju između stilova«.
 

L. Svensen smatra da je uopšte problematično govoriti o subkulturama kada više ne postoji dominantna kultura u odnosu na koje subkulture mogu sebe da definišu. Masovna kultura je sama po sebi toliko fragmentisana i pluralistička, da granice između subkulture i masovne kulture postaju krajnje nejasne. Samim tim je jasno da subkulture postaju nesigurniji isporučioci odeće »sa značenjem« (L. Svenson, Filozofija mode, s. 72).

Izvor: Barnard, M. Fashion as communication, s. 39-46, Svenson, L. Filozofija mode, s. 72 i Hebdidž, D. Potkultura: značenje stila, s. 26-29