Udešavanje maskuliniteta - Odeven udobno ili sa stilom

 

Ilustracija: Anđela Đermanović

Nemoderni muškarci

 

Žene su moderne, ali muškarci to nisu. Ova jadikovka je uobičajena u zapadnoj kulturi. Izrično, mnoge studije savremene mode naglašavaju žensku modu i marginalizuju pažnju usmerenu ka muškoj odeći. Ipak, izjednačavanje mode sa ženama i isključivanje muškaraca je istorijski i kulturno specifično i potiče iz XIX-vekovnih viktorijanskih i evropskih pojmova o etikeciji, rodu i seksualnosti. Naročito, ove ideje su predlagale radikalan rascep među rodovima, te dodelile svakom rodu specifične uloge i mesta. Pokazatelj ovog poretka polnog rascepa bilo je stalno preinačenje kodova odevanja. U okviru ovog procesa unutar ljudskog roda ženama je postepeno dodeljena uloga modernog roda.

 

- Prema tome, retorika muške mode uzima formu seta poricanja, koji uključuje sledeće propozicije: ne postoji muška moda; muškarci se odevaju da bi se opremili i da bi im bilo udobno, a manje zbog stila; žene oblače muškarce i kupuju im odeću; muškarci koji se doteruju su čudni (na ovaj ili onaj način); muškarci uopšte ne primećuju odeću; te da se većina muškaraca ne zavarava beskrajnim zanimanjem za sezonske mušičavosti. Drugim rečima, postoji tendencija da se potceni ako ne i porekne fenomen muške mode. Pa ipak, ljudi imaju veoma ustaljene i različite poglede o muškarcima i odevanju: uobičajeni klišei o muškoj modi maskiraju strastvena gledišta. Muška moda je u relaciji sa kodovima ženske mode, ali se od nje razlikuje. Dok se savremeni kodovi ženske mode vrte oko postizanja »look-a«, muška pojavnost kalkuliše sa pojačanjem aktivnih uloga (naročito zanimanja i socijalnog statusa).

 

- Od XIX veka u zapadnoj Evropi muškoj modi se poklanja manje pažnje nego ženskoj. Ovo poglavlje istražuje kako ne-udešavanje zapadnih muškaraca tako i povratak muške mode i muških tela nakon 1960-ih. Povratak se objašnjava u terminima promenenjenih odnosa moći koji su u vezi sa odnosima između rodova, naročito u terminima izazova muškim dominantnim praksama u post-industrijskim društvima. Kako je muška moć dovedena u pitanje uključenjem žena u radni prostor i preuzimanjem odgovornosti u javnoj sferi, muškarci su usvojili nove kodove odevnog ponašanja, modifikujući atribute respektabilnosti i autoriteta inkorporisanjem frivolnih i narcističkih elemenata.

 

- Tokom 1980-ih i 1990-ih bilo je znatnih rasprava o invenciji muške mode: glavna tvrdnja je bila da su muškarci odbacili prostudiran nedostatak interesa za odeću i požudno se predali imidžima i look-ovima koje je ponudila bujica dizajnera i modnih kuća. Uobičajen refren je bio da se muškarac probudio iz letargije lišene mode i »ponovo otkrio« odeću. Ipak, istraživanja ranijih generacija i vekova - da ne pominjemo kros-kulturna poređenja - dovode u pitanje ovu tvrdnju. Ne samo da je postojala istorija muške mode, već su i kodovi nošenja odeće i sankcije za ignorisanje ili potkopavanje ovih kodova, ako ništa drugo, bile oštrije za muškarce u odnosu na žene.

 

- U evropskoj kulturi ciklusi promena muške odeće bili su duži i manje dramatični, naročito od XVIII veka. Muška moda je koristila manji niz modnih odevnih predmeta, sa osnovnom garderobom koja se sastojala od košulje, pantalona i jakne. Unutar ovog niza, postojao je izvestan stepen adaptacije - npr. u izboru kravate, sokni ili džempera. Analitičar Dvajt Robinson [Dwight Robinson] je diskutovao da se barometar muške mode može naći u brijanju i udešavanju brade! Između 1840. i 1970. brada (složene mere zulufa, brkova i brade) se javljala u pravilnim modnim ciklusima koji su korespondirali fluktuaciji širine suknje. Vrhunac koji je doživela brada bio je između 1875. i 1895. kada je moda širokih sukanja bila takođe na vrhuncu. Robinson [Robinson] diskutuje da ovi ciklusi u »preferencijama stilova« ne podležu manipulaciji:

 

»Zapažena regularnost u fluktuacijama sličnim talasima sugeriše veliku meru nezavisnosti u odnosu na spoljne istorijske događaje. Inovacija brijača i ratovi koji su se desili tokom ovog perioda čini se da su imali nevažan uticaj na vremenski sled. Patentiran brijač King K. Žileta [King C. Gillette] počeo je svoj meteorski uspon u prodaji 1905. Ali te godine nenošenje brade je već bilo u usponu više od 30 godina, i izgleda da se stupanj ekspanzije nije vidno povećao nakon nje. Daleko da je inicirao talas velikog stila, gospodin Žilet [Gillette] se domogao slave i bogatstva«.

 

Ne samo da je moguće identifikovati cikluse u muškoj modi, već oni idu paraleno sa onima u ženskoj modi. Međutim, od XIX veka muška moda je nudila manje izbora u trenutku i stoga je delovalo da nameće udobnost onima koji slede modu. Normativni muškarci su ili odbili modu ili se prilagodili mainstream elementima. Obrnuto, eskpresivna (individualistička i idiosinkratična) muška moda bila je ograničena na određene grupe i »subkulture«, kao što su »džentlmeni«, homoseksualci, popularni zabavljači, etničke grupe i popularne subkulturne grupe. Imlikacija je ta da ove grupe nisu normativne, ali artikulišu forme maskuliniteta koje ne pripadaju mainstream-u, a koje se odražavaju i kodiraju u izboru odeće. Ovi drugi »maskuliniteti« se vrte oko heteroseksualnosti, ali često prave parodije na mainstream muška pravila ponašanja. Kao što je Martin Pamfri [Martin Pumphrey] diskutovao, definicije maskuliniteta su kodirane odećom i politikom stila u vezi s njom. On sugeriše da je Zapad (kao istorija, književnost i film) ponudio jedan izdržljiv stil iz kojeg su potekle muške mode i grupni identiteti. Pa ipak, način na koji je Zapad uobličen je ambivalentan:

 

»Heteroseksualna norma koja služi za primer na Zapadu bila je uvek predmet satire i parodije unutar gej kultura i, oslanjajući se direktno na tradiciju otpora, politika stila nudila je heteroseksualcima nove načine konceptualizacije i izražavanja maskuliniteta - ne bez značaja, stoga što je na direktnom nivou svakodnevnog socijalnog života ismevala prinudnu homofobiju, koja je temeljno oblikovala procese posredstvom kojih je tradicionalno opstajao maskulinitet, i nudila nove načine na koje su ovi muškarci mogli da se odnose jedan prma drugom«.

 

Pamfrijev [Pumphrey] argument podupire osećaj ambivalencije u pogledu odnosa između muškog stila i muškog seksualnog identiteta. Savremeni muškarac se bori da artikuliše imidž muške seksualnosti koji odgovara okolnostima. Za neke, ovo ima neprocenjivi značaj; za druge, mali - ili se tako čini. Ovaj čin dekorisanja i prikazivanja muškog tela u XX-vekovnoj Evropi opskrbljen je delimično izrečenim - i često kompetitivnim - željama i strahovima. Mit o »nedekorisanom« muškarcu efektivno je potiskivao ambivalenciju u vezi sa procesom formiranja muškog socijalnog tela. U industrijalizovanoj Evropi, muškarci su se konzumirali na osnovu zaposlenja koje bi moglo da obezbedi status i moć. U svesnoj akciji, oni su raskinuli sa besposličarenjem i ekstravagancijom aristokratskih kodova odevanja i ponašanja. Muškarci su se odevali kako bi potvrdili svoju uključenost u novi industrijski poredak. Dok su se muškarci takmičili u neugodnom svetu politike i ekonomije, ženama je bila dodeljena uloga dekorisanja i dopunjavanja javnog statusa muškaraca posredstvom odeće i ponašanja.

 

- Dekoracija i odeća je često glavna karakteristika maskuliniteta u drugim kulturama. Perjanice sa Nove Gvineje su prvenstveno područje muškaraca, dekoracija tela je više muška nego ženska praksa u većini ne-evropskih društava (kao što je Afrika, Južna Amerika, australijski Aboridžini, severnoamerički domorodački narodi, Polinezija); veličanstvene polinezijske kepove nose prvenstveno muškarci, itd. Ali, u evropskoj kulturi, pojava forme civilnosti uključila je temeljnu anksioznost kad je u pitanju muška dekoracija. Prezentacija tela i prakse etikecije bile su centralne za formativni karakter civilnog društva. Zakoni koji se odnose na raskoš koji su bili na snazi od XIII do XVII veka su najčešće citirani primeri pokušaja da se reguliše moda i kodifikuje prikazivanje. Ovi zakoni su specifikovali odgovarajuću odeću prema zanimanju i socijalnom statusu. Oni su, posebno, nametnuli ograničenja kad je u pitanju ekskluzivnost nošenja određene vrste odevnih predmeta, tkanina i modnih detalja - naročito krzna, zlata, svile i nakita. Kako je pravila ustanovio dvor, ona je trebalo da uvećaju status aristokratije posredstvom krojačkih diferencija.

 

- Zakoni koji se odnose na raskoš imali su implikacije i na promet robe. Preciznim propisivanjem potrošačkih navika, zakoni su regulisali »sticanje i razmenu vrednosnih dobara«. Iznad svega, oni su sustezali raskošno pokazivanje radi sebe samog. Ali, kao u slučaju bilo kog regulatornog koda, čin zabrane i artikulacija dopustivih granica, kodifikovao je i status i kreirao alternativni set pravila i kodova. Uprkos zakonima, koji su se stalno isticali, naročito od strane trgovačke klase koja se kretala ka gore, nisu bili iskorenjeni ni moda ni konzumerizam. Pre su zakoni čuvali kao svetinju značaj odevanja i pojave kao znaka ekonomske i socijalne pozicije. Odeća je bila inherentna komponenta osobe. Kao što je Elias [Elias] pokazao, reakcija na zakonska ograničenja od strane dvora bila je formiranje kodova odevanja među običnim ljudima, naročito među bogatim poslovnim klasama. Ovo je dovelo do uspona fenomena »gradske mode«. Tako je pogrešno interpretirati ustrajavajuću dvorsku modu kao pokazatelja mainstream normi odevanja vremena.

 

Imperativ civilizovanja

 

- Istorija evropskog dvorskog društva u doba renesanse otkriva da je moda u tom vremenu cvetala. Zaista, ona je funkcionisala kao glavna determinanta pozicije unutar društva. Iako je potrošnja odeće bila vekovima preokupacija, dvorsko društvo pretvorilo je konzumerizam u umetničku formu. Najekstravagantniji kralj bio je Luj XIV [Louis] koji se naziva »kralj potrošača«. Ne samo da se izlagao bestidnom udovoljavanju željama za razmetljivom i luksuznom odećom, ukrasima, stambenim prostorom, nameštajem, zabavama i svečanostima, on je postavio nemoguće standarde plemićima i onima koji su želeli da se ulaguju. Jednom primljeni u dvorsko društvo, plemići su »bespoštedno morali da troše kako bi ostali tamo«, zbrajajući velike račune i zahvalnost kralju:

 

»Trošenje radi položaja se astronomski povećalo. U zamenu za ove izdatke, monarhija je uplela u mrežu zavisno plemstvo, koje je posećivalo dvor zato što je tamo bila skoncentrisana kraljevska moć, samo kako bi se našli obavezani na određenu lestvicu potrošnje što je dalje uvećavalo ovu moć«.  

 

To je bio začarani krug. Mameći ih taštinom, Luj XIV [Louis] je kreirao krug »nezasitih potrošača«, koji su trošili ogromne sume novca kako bi zadržali naklonost vladara i podržali režim. Na kraju, dvor je postao samo-obnavljajući svet izvan dodira društva. Stranci su bili »zapanjeni« raskošnom i razmetljivom ekstravagancijom francuskog dvora.

 

- Tokom vremena rigidnu veliku dvorsku odeću/modu moderne urbane klase i mlađi članovi dvora smatrali su demodiranom i konzervativnom. Oni su često ignorisali zahteve dvorskih običaja ili inkorporisali elemente gradske mode, izlažući se pri tom gnevu Luja XIV [Louis]. Ali kraj kraljeve vlasti nije značio i kraj konzumerizma. Građani su se prepustili blesku nezamislivih mogućnosti i moći novca. Socijalna struktura evropskih društava se već znatno izmenila i nastavila je da se menja. Kasniji razvoj buržoaske klase i urbane populacije otelovljavao je želju za materijalnim dobrima i upadljivom potrošnjom. Buržoazija je želela da živi »nobl« pribavljajući dobra »koja su imitirala aristokratske stilove iz prošlosti«. Želja da se oponašaju aristokratski elementi bila je puko pretvaranje ograničeno na manje grupe, a javljala se uz pojavu eksplicitnih kodova mode i etikecije u civilnom društvu.

 

- Ovo su demonstrirali trendovi u odevanju i modni ciklusi. Kolekcije kostima pokazuju da je muška odeća - barem ona za bogate - bila pomno izrađena i estravagantna. Npr. muška odeća XVII veka bila je bazirana na prsluku, kratkim pantalonama i ogrtaču. Kada su resursi dopuštali, ovi odevni predmeti su bili bogato izvezeni, ponekad ukrašeni srebrnim ili zlatnim gajtanom i dopunjeni čipkanim kragnama. Prema Avril Hat [Avril Hart] štampani i vezeni motivi (koje ona zove »dekorativna zloupotreba skupocenog tekstila«) postali su moderni od kasnog XVI veka. Kada se skupocene tkanine nisu mogle priuštiti: »Cic i pamučne tkanine su tretirane kako bi ličile na svilu, dok su za salone srednje buržoazije bile izrađene tapete sa zlatnim floralnim mustrama i stolice ukrašene u ‘Pompadur’ [Pompadour] stilu«.

 

- Iako se uticaj dvorskog društva primicao kraju, želja da se dekoriše muško telo nije. Međutim, aristokratski uticaj je bledeo. Suprotno pomno izrađenim gornjim delovima i odevnim predmetima koji pokrivaju noge (kratke pantalone, kulote, visoke čarape) koje je više voleo dvor, u XVIII veku odelo je postalo osnova muške garderobe, iako su jakne još uvek bile veoma bogate sa dužim zadnjim delom (coat skirts) a pantalone brič dužine do kolena. Ovaj trend bio je trickle up fenomen, budući da je bio baziran na odevanju radničke klase ali je vremenom postao standardna muška odeća za sve klase. Kroj i preferirane tkanine za kapute (svila ili vuna sa vezom ili utkanim motivima) menjali su se svake sezone. Tokom 1740-ih odelo je postalo nešto jednostavnije, a prsluk - vidljiv ispod - postao je ekstravagandan modni iskaz. Do kraja XVIII veka ovi odevni predmeti postajali su standardizovaniji, iako su još uvek bili pomno izrađeni. Preferencija prema tamnim bojama bila je takođe očita. XIX vek bio je prelomna tačka. Promene tehnika šivenja »koncentrisale su se pre na pristajanje nego na stil« stvarajući šavove na struku i pod pazuhom i uvodeći kozačke pantalone. Postojale su brojne varijacije u stilu kaputa i eksperimenti sa različitim tipovima pantalona. Ali, vremenom, muška odeća je postala manje pomno izrađena, manje dekorativna i manje varijabilna.

 

- Pa ipak, uprkos trendu prema standardizovanijoj odeći, postojale su i dalje sezonske mode i precizna pravila odevne etikecije. Trend prema jednostavnosti dešavao se i pored periodičnih kampanja u korist ekstremno dekorativne muške odeće. Ove su uključivale fenomen kicoša (rani XVIII vek), Makaroni modu (od 1760-ih do 1770-ih), dendi (rani XIX vek) i fenomen estete kasnog XIX veka. One se obično nisu slagale sa kasnijim jednostavnim muškim modama, koje su se objašnjavale u terminima političkih i ekonomskih pobuna, naročito francuske revolucije. Međutim, Valeri Stil [Valerie Steele] diskutuje da se trend prema jednostavnijoj odeći javio mnogo ranije, istovremeno sa momentima preteranosti u muškoj modi. U stvari, sugeriše ona, ovi hirovi povukli su obarač trendu.

 

- Stil diskutuje da je postojala bitka između muških moda koje su pratile uspon civilnog društva i postepene erozije aristokratske moći i prestiža u Evropi. Makaroni moda se pojavila tokom »vrhunca aristokratske moći«. Ona je oličavala želju aristikrata da se razlikuju od narastajuće buržoazije i nižeg plemstva posredstvom odeće. Oni su koristili imidže francuskih i italijanskih dvorova kako bi naglasili razliku i kreirali utisak solidarnosti sa svojim evropskim kompanjonima. Ovo se desilo nasuprot pozadini izranjajuće političke svesti među novo-osnaženim grupama u Engleskoj. Neminovno, tenzije među grupama prelile su se u opake napade na karakter i izgled svake. Makaroni moda postala je neisrpan predmet ismevanja u karikaturama i satirama anti-aristokratske literature produkovane od strane onih koji su prezirali vrednosti, kojih su se držali Makaroni:

 

»Imidž Makarona se koristio da se napadne zapažena ispraznost, neodgovornost, mekušnost i pomanjkanje patriotizma aristoktatije, naročito (ali ne izrično) dvorske elite. Pomno izrađena i moderna muška odeća se doživljavala kao simptom korupcije, tiranije i inostranih stavova, dok se jednostavnija muška odeća najavljivala kao amblem slobode, parlamentarne demokratije, preduzetništva, vrednosti, muževnosti i patriotizma«.

 

Tipični odevni predmeti koji su izazivali poruge bili su cipele Makarona sa kopčama ili mašnama, svetle svilene visoke čarape, asesoari, kite cveća, vratne marame svezane u čvor, dekorativna dugmad, štapovi sa rojtama, satovi, nakit i sitnice. Iznad svega, neuvažavajući propast mode perika, Makaroni su usavršili frizure:

 

»Ali Makaroni perike bile su i nove i frankofilne, i bile su paralelne savremenoj modi ženskih perika, koje od kasnih 1760-ih godina nikad nisu bile više. Očevidno, bilo je dovoljno loše što su ‘ženski makaroni’ objekt umetnosti francuskih frizera, ali bilo je još vrednije prezira to što muškarci treba da ih kopiraju. Mnoge kritike su sugerisale da Makaroni imaju »dobar kvantitet kose ... zato što njihova glava ne proizvodi ništa više«, ali se jedan pisac poslužio veličanstvenijom metaforom koja je povezala spoljašnji izgled sa unutrašnjom korupcijom: ‘Njihovi tupei (poluperike) imitiraju njihove visoko uzvišene misli, koje vrveći od hirova različitih vrsta, pokazuju svetu njihov humor’«.

 

Karikaturama i denuncijacijama poput ove, Makaroni su bili upleteni u stilski rat između tradicionalnih elitnih arbitara stila i novih grupa kulturnih nacionalista. Merkantilne i buržoaske klase u Britaniji bile su u procesu konsolidovanja svog socijalnog identiteta i uraznoličavanja u odnosu na prošle stilove u isto vreme kad je elita pokušala da naglasi svoju superiornost i odbrani svoju distinkciju posredstvom odeće. Iako se još uvek nije iskristalisao osećaj britanske građanske mode, nove grupe su više volele jednostavnost i temeljile su imidže na vojničkom, sportskom i seoskom životu. Jasno, kontrast između asocijacija na »selo« ovog koda i asocijacija na dvor u modi Makarona bio je pojačan duboko ukorenjenim neprijateljstvom. Pa ipak uprkos izričitim denuncijacijama aristokratske odeće Makarona, postojala je i želja da se imitiraju njeni određeni aspekti. Tenzije između želje da se imitira i nagona da se odbiju aristokratki običaji otelovljavala je dominantne teme savremenog političkog, ekonomskog i moralnog života:

 

»Moda u muškoj odeći se promenila pošto ljudi sve više i više razumeju uravnoteženu mušku odeću kao refleksiju patriotizma (nasuprot aristokratskom kosmopolitizmu), slobode (nasuprot tiraniji), sela i grada (nasuprot Dvora), Parlamenta i Ustava (nasuprot kraljevskim prerogativima i korupciji), vrline (nasuprot razuzdanosti), preduzetništva (nasuprot kockanju, frivolnosti i rasipanju) i muževnosti (nasuprot besposličaranju, degenerisanoj egzotičnoj feminiziranosti)«.

 

Do 1780-ih vrednosti povezane sa Makaroni odećom bile su diskreditovane i odbačene. Kao posledica toga muška odeća postala je jednostavnija. Čak šta više ona se tumačila kao znak britanskog patriotizma, kulturne dominacije i ekonomkog uspeha. Ali iako je odeća postala jednostavnija, to nije značilo da su muška moda ili kodovi odevanja nestali. Pre su postali suptilniji i simboličniji. Kasniji trenuci raskoši u muškoj odeći bili su tako pozicionirani nasuprot jednostavnoj pozadini, te im se na veliko pružao otpor upravo stoga što su artikulisali vrednosti i asocijacije koje je modni sistem pokušavao da sakrije.

 

- Pojava konzumerizma i rast birokratskog i civilnog društva nagovestili su druge dostupnije izvore i kanale mode. Uspeh u javnom životu zavisio je koliko od uspešnog upravljanja izgledom toliko i od ekonomskog poslovanja. Širenje industrijalizacije i urbanizma stvorili su nove mogućnosti za modu. Individue su mogle da kupe odličja koja su žudela i želela da projektuju:

 

»Sa mnoštvom ponude materijalnih dobara, individualna prava na posedovanje, bilo zlatnog nakita, krzna, svilene odeće ili cipela sa potpeticama, poprimila su drugačija značenja. Sada je vlasništvo i pokazivanje dobara postalo dokaz individualnih sposobnosti i atributa. Vlasništvo je činilo individualnu pojavu bogatom, socijalno mobilnom, u posedu rafiniranih osećaja i ukusa«.

 

U središtu novih mogućnosti otvorenih konzumerizmom bila je manipulacija izgledima. Ljudi su imali veći pristup odeći, novu svest o modi i hirovima i mogućnost da kupe željeni izgled. Shodno tome, izgled, dopunjen »umetnošću i performansom«, sudelovao je u novim registrima socijalne etikecije i merama uspeha:

 

»Promena senzibiliteta odigrala se kada se raširilo doba konzumerizma, u ranom XIX veku, i uspostavljao se novi balans u kojem je spoljašnji izgled, naročito muškaraca, postajao značajan indeks političkih i socijalnih interesa. U to vreme muškarac je mogao da demonstrira svoju potpunu nezainteresovanost u borbama za moć i svoju distancu ili udaljavanje od pradedovskog bogatstva odevnim stilom i usvojenim ponašanjem«.

 

Nova pažnja koja se poklanjala izgledu i kalkulisanom pokazivanju najavljivala je pojavu upadljive potrošnje organizovane oko tela. Za muškarce, ovo je uključivalo suzdržanost pre nego raskošnost. Socijalni uspeh se iskazivao respektabilnošću koja se procenjivala na osnovu toga da li individua ostavlja  utisak ozbiljnog (skoro poslovnog) ponašanja kreiranog nošenjem uravnotežene odeće.

 

- Suprotno »društvena« moda adaptirala je ove norme na ekstreman način, sažete u figuri dendija. Pripadnik otmenih društvenih krugova Bju Bramel [Beau Brummell] postao je sinonim za dendizam. Tokom ranih godina XIX veka Bramel [Brummell] je bio socijalno ambiciozan, te je koristio svoj izgled kako bi zadobio naklonost visokog društva. Osećao je gnušanje prema razmetljivom kićenom pokazivanju plemstva, umesto toga odabrao je jednostavnu, umerenu odeću i želeo da kreira »novu vrstu aristokrate« utemeljenog na »čisto subjektivnom uticaju na društvo«. U tu svrhu, on se »koncentrisao na telo i koristio svoju odeću da privuče pažnju na ljudsku spoljašnjost, te da je ulepša« tako da je »njegov socijalni identitet bio udešen njegovim izgledom«.

 

- Bramel [Brummell] je kreirao odevni stil koji je bio »jednostavniji, muževniji i dostojanstveniji kao nijedan do tada«. On je odabrao da nosi odlično skrojen strukirani kaput dužine do kolena preko prsluka, košulje i kravate i pantalone. Iako očevidno jednostavna, Bramelova [Brummell] odeća bila je proizvod visoko umešnog šivenja i pomne pažnje usmerene na toaletu. Prema Elen Moers [Ellen Moers]: »Bramelov [Brummell] najvažniji doprinos istoriji bila je njegova visoko originalno zagovaranje čistoće. Za njega je bila stvar ponosa što mu nisu bili potrebni parfemi: on nije zaudarao«.

 

- Pametnim izborom dobro skrojenih odela i svežih, uštirkanih platnenih vratnih marama i košulja Bramel [Brummell] je nametnuo novi, uzdržan kod muške odeće: »modni ideal umerene elegancije«. On je postao jezik odeće modernog čoveka i »preteča modernog poslovnog odela i kravate«. Ova odeća »bila je prikladna svim klasama i zanimanjima«, da bi, dugoročno, »odevala demokratiju«:

 

»Proizvodeći jednostavnost u modi, Bramel [Brummell] je utemeljio stil prikladan bilo kom čoveku, bio on kralj ili običan smrtnik, koji je čeznuo za distinkcijom džentlmena. Bez žrtvovanja elegancije ili gracioznosti, on je izumeo kostim koji je nesumnjivo bio muževan«.

 

Tajna muške odeće bila je standardizovano uravnoteženo odelo oživljeno izborom kravate i detalja. Predmeti kao što je kravata dopuštala je individualne interpretacije; zapravo, ona je bila Bramelov [Brummell] omiljen predmet. Ali uglavnom odevni kodovi su uključivali suptilnije konvencije koje su se ticale kroja, tkanine i načina nošenja. Čak i poslovno odelo, očevidno nivelirac u muškoj odeći, priziva, za one koji to mogu prepoznati, kompleksnu i skoro neprimetnu »ezoteriju tkanine, niti, šivenja i estetike«. Iznad svega, ukus je skupocen. Pomodni potrošači su uhvaćeni u zamku patroniziranja najskupljih snabdevača. Tako se elitna potrošačka grupa razvijala paralelno sa demokratskom. Dok je elitna grupa mislila da može da nadmaši banalan ukus i svakodnevni život, demokratska grupa »je želela da izbavi svakodnevnu potrošnju od banalnosti uzdižući je na nivo političkog i socijalnog stava«. Tenzije između ove dve grupe markirale su karakter XIX-vekovne muške potrošačke kulture.

 

- Ironija ere dendija bila je u tome što su elitizam i želja za razlikovanjem od običnih ljudi »posredstvom duhovne superiornosti zavisili od vulgarnog akta kupovine«. Bilo je veoma skupo (pogubno u Bramelovom [Brummell] slučaju) nabaviti odgovarajuću odeću, nameštaj, imetak i životni stil dendija:

 

»Kao posledicu, dendi ideal nije bio samo zakočen stupnjem materijalnosti - neumoljivim spuštanjem svakog ljudskog ideala ... već je specifičnije i nužnije, bio sputan lestvicom tržišta. Dendi se izražavao kao potrošač; dendizam je inherentno bio skopčan sa komercijalizmom«.

 

Ali dendizam je značajan trenutak u evropskoj muškoj odeći i stoga što je ustanovio nove setove odnosa između trend-setera i pomodarskih grupa, i obezbedio nove krojačke kodove za muškarce u industrijskim društvima. Dendi je kombinovao rudimente pauna sa pravilima jednostavnih muškaraca.

 

Odeveni za respektabilnost

 

- Uprkos aktivnostima dendija, većina ljudi bila je ograničena finansijskim i praktičnim okolnostima kao i konzervativnijim estetskim stavovima. Uopšte, XIX vek se karakteriše konzervativizmom u muškoj odeći i otporom prema promenama. Ovo je opstajalo zahvaljujući sukcesivnim kampanjama usmerenim protiv preteranosti u muškoj odeći. Prema Džou Paoletiju [Jo Paoletti] ove kampanje su vođene usvajanjem pozitivnih modela uloga i ismevanjem nepoželjnih tendencija. Specijalizovane prodavnice kao snabdevači džentlmena pribavljale su novu mušku modu i postale su izvori autoriteta za mušku odeću. Muški modni saveti poticali su od krojača, kolumni u muškim magazinima i priručnika o etikeciji koji su opisivali »savršenog džentlmena«.

 

- Muškarac 1880-ih odevao se na način koji je bio »neupadljiv slučajnom posmatraču, ali savršen kad se pažnja usmeri na kvalitet, pristajanje i besprekornost«.  Više pažnje se posvećivalo uključivanjem muškarca na radno mesto, koje je zahtevalo prikladan ozbiljan i praktičan spoljni izgled i pojavu. »Konformitet i konzervativizam u odevanju ukazivali su na pouzdanost«. Ali, tokom dekade, dobro odeven muškarac postao je bleda refleksija svog ranijeg sopstva. Sada je kupovao konfekcijsku odeću u robnim kućama i trgovinama specijalizovanim za mušku odeću, i prvenstveno nosio odela - na poslu, za sport i dokolicu. Bio je »uredan ali ležeran, čist ali ne preterano besprekoran, i svestran a ne specifičan za određene prilike«.

 

- Pa, šta je dovelo do ovih rapidnih promena u garderobi i imidžu modernog muškarca? Prema Paoletiju [Paoletti] muškarci su postali objekt brojnih pritisaka kako na radnom mestu tako i kod kuće. Stavovi su se menjali. Sve više ljudi je radilo na sedećim poslovima, naročito kancelarijskim. Ovi su zahtevali različitu vrstu odeće, te otuda rastuća popularnost poslovnog odela kao praktičnog, višestuko pogodnog odevnog predmeta i baze garderobe radnika sa belim okovratnicima. Za neka zanimanja, kao što su policijske snage, vojni i medicinski radnici (doktori i hirurzi) uvedene su uniforme da bi se pokazao profesionalni autoritet. Ukupno uzev, u poslovima plavih okovratnika radna odela, kao funkcionalna odeća prikladnija za posao, postepeno su zamenjivala odela. Ovi praktični odevni predmeti bili su kodirani bojom shodno zanimanju: beli za laboratorijske i manualne radnike, plavi za inženjering i kaki za operativne poslove.

 

- Kao modni odevni predmet, odelo je bilo opskrbljeno seksualnim atributima nove muževnosti 1890-ih. Stilska retorika promene bila je praćena denuncijacijama odeće i nakita, koje su se grozile »tradicionalne muškosti ili muških vrednosti« i podržavale »ismevanje stilova specifičnih za određene prilike kao što je žaket«. Do kraja XIX veka postojao je nepokolebljiv trend prema jednostavnoj odeći koja se karakterisala uniformnim izborom boje, stila i tkanine. Muška odela su zadržala postavljanje odevnog predmeta kako bi se uvećala ramena i bokovi. Šivenjem strukirane jakne bio je postignut kružni efekat, koji je upotpunjavao figuru peščanog sata moderne žene. Neki muškarci su nosili korsete (načinjene od nizova rastegljive opruge), dok su drugi nosili pantalone izrađene sa nizovima vrpci na struku koje su kreirale izgled punih bedara. Klaudija Braš Kidvel [Claudia Brush Kidwell] je zabeležila kako se sličnost između XIX-vekovne muške i ženske idealne siluete često pogrešno shvata i tumači:

 

»Čak i ono što je slično u muškoj i ženskoj odeći se doživljava kao različito. Kada su savremeni pisci upućivali na oblik modernog muškog tela, oni su najčešće opisivali široka ramena, dok su se izveštači o ženskoj modi usredsređivali na uzak struk. Bilo koja referenca na očiglednu širinu ramena na ženskoj odeći bila je samo u terminima kako ova karakteristika ističe tanak struk u kontrastu. Tako je optička iluzija kreirana V izrezom, koji su tvorili reveri na muškom kaputu i V izrez koji su činili nabori na ženskim gornjim delovima bila različito interpretirana«.

 

Od 1890-ih obla muška građa ustukla je pred novim look-om. Odela su šivena na oštar, četvrtast način koristeći krute, čvrste i postojane materijale koji su dopuštali slobodu pokreta. Korišćenjem ograničenog dijapazona tamnih boja i diskretnih, neupadljivih mustri, odelo je postalo savršen odevni predmet za mnogostruke prilike. Upotpunjeno belim ili pastelnim košuljama, strogo odelo bilo je oživljeno samo izborom mašne ili kravate. Ukrašavanje je gledano sa sumnjom. Opšti utisak prenosio je ozbiljnu karakterizaciju muškaraca zaključanih u industrijalizovanu ekonomiju. Kao što je primetila Džoan Finkelstajn [Joanne Finkelstein] strogost muške odeće bila je uvećana u kontrastu prema ženskoj modi. Ova je bila načinjena od nežnijih tkanina u svetlim bojama i krojena da naglasi krive lepršave linije koje su usmeravale pažnju na konture ženskog tela. Nije samo ova moda ograničavala kretanje i dopuštala samo minimalan fizički napor, razmetljiva upotreba nakita i modnih detalja potcrtavala je efemerne interese i frivolan imidž XIX-vekovne žene.

 

- Krajem XIX i početkom XX veka paralelno sa retorikom Nove žene postojala je komplementarna retorika koja se odnosila na Novog muškarca. Ali dok je Nova žena bila označena kao simbol novog doba, njen muški takmac privukao je oštru kritiku:

 

»Brojni filmovi oslikavaju naopaki svet budućnosti naseljen jakim, dominantnim ženama i pasivnim, udomljenim muškarcima. Izazov mladim muškarcima na razmeđu vekova nije samo da se uspešno prilagode pritiscima modernog urbanog života, već da im se prilagode menjajući standarde ženstvenosti«.

 

Ideal maskuliniteta nije više bio uglađen, pasivan »džentlmen« koji traga za dokolicom, već mlad muškarac sa ambicijom i hrabrošću: »energičan, atleta, ambiciozan i manje zabrinut za stil nego za akciju«. U skladu sa ovim idealom, »dolazeći muškarac« provodio je malo vremena posvećenog odeći i izgledu. Njegova garderoba se bazirala na poslovnom odelu sa jaknom sa jednorednim zakopčavanjem i širokim ramenima: »Urednost je bila poželjna, ali ne i stvarno očekivana, pošto se, kako se čini, verovalo da je protivna muškoj prirodi«. Novi izgled je bio zastupan u priručnicima o etikeciji kao i posredstvom popularnih magazina i filmova. Paoleti [Paoletti] diskutuje da je apsurd da je ono što je smatrano neodgovarajućom muškom odećom, naročito Savršeni džentlmen kao i nemuževni i izgledi mekušca, bilo izrazita i efektna karakteristika ovog perioda. Termin »dendi« je ponovo postao aktuelan i pripisan pozitivnim modelima uloga povezanim sa novim odevnim kodovima - američki ekvivalent bio je »kicoš« (the dude). Ove mode su često bile neudobne i komične. 1890-te Kicoš je zamenjen kompanjonom Gibson devojke, Gibson muškarcem, koji je bio dobro odeven ali ležeran, atleta sa hladnim, širokim čeljustima. Ovaj ambiciozan mladi muškarac bio je popularisan u reklamnim kampanjama koje su veličale njegov moderan izgled i poslovan način odevanja.

 

- Odelo je ostalo baza muške garderobe tokom čitavog XX veka. Postojali su izvesni pokušaji da se opozove uzak asortiman muške mode, naročito od strane Britanske partije za reformu muške odeće, koja je trajala 1929-1937. i sličnih grupa u drugim zemljama uključujući Novi Zeland, Indiju, Kinu, Australiju, Južnu Afriku, Egipat, Kostariku, Austriju, SAD i Kanadu. Reformski pokret je nameravao da oslobodi mušku odeću od nezdravog i restriktivnog odevanja zamenjujući uniformu, koja se sastojala od odela i košulje. Oni su naročito ciljali na kragnu i kravatu, preporučujući umesto njih Bajronovu kragnu [Byron]. Košulja je trebalo da bude zamenjena dekorativnom bluzom prepuštajući jaknu slobodnom izboru. Pantalone dužine ispod kolena i šortcevi su se preporučivali namesto uskih pantalona, a sandale umesto cipela. Pokret je aktivno promovisao svoja gledišta u pamfletima i malim novinama koje su slali zainteresovanim licima, na modnim paradama i takmičenjima. Generalno, reakcija u magazinima kao što je Punch bila je podsmešljiva, a masovna publika odbila je ovaj stil s prezirom. Jedno pismo listu Daily Sketch je upozoravalo: »U mom životnom iskustvu - skoro 80 godina - nekonvencionalno odevanje vodi nekonvencionalnim običajima i snižava standarde društva«. Reformski pokret je takođe odražavao izmeštanje mesta modnog uticaja iz Evrope u Novi svet. London i Pariz nisu više dominirali idejama o muškoj odeći. Različiti klimatski i radni uslovi u drugim zemljama zahtevali su različite načine odevanja. Uz to, naručivanje robe za dostavu poštom, katalozi i ready-to-wear postali su glavni oblici prodaje odeće. Izazov Evropi je bio naročito jak u Americi, koja je lagano postala meka glavnog uticaja na svakodnevno muško odevanje kao oprečno visokoj modi.

 

- Iako je Reforma muške odeće bila kratkog veka, ona je imala trajan uticaj na muški kupaći kostim, sportsku i odeću za dokolicu - iako je teško zaključiti da li su se ove promene već osećale u vazduhu ili su bile ubrzane pojavom ovog pokreta. U odnosu na kupaći kostim, pokret se suprotstavio kostimima koji su pokrivali gotovo čitavo telo u korist plivanja bez kostima ili naprosto nošenja gaćica. U proizvodnji kupaćeg kostima on je takođe preporučivao upotrebu veštačke svile umesto vune na osnovu toga što je ona lakša i ne biva natopljena budući da pokazuje mnogo veći otpor vodi. Ove promene su konačno prihvaćene. Pokret je takođe zastupao lakšu i slobodniju odeću za dokolicu, kao što su šortcevi i košulje sa kratkim rukavima za tenis. Ovo je bila radiklana inovacija. Američki teniser Bani Ostin [Bunny Austin] pobedio je samog sebe kada je prvi put nosio šorts na Muškom nacionalnom šampionatu SAD-a 1932:

 

»Lično sam proveo preko dve godine kako bi skupio dovoljno hrabrosti da ponesem šorts, iako sam godinama znao koliko je za tenis zdraviji, udobniji i razumniji. Oklevao sam u spavaćoj sobi ... navlačeći ga na sebe, skidajući ga, ponovo ga navlačeći, hvatajući se u koštac sa Hamletovskim problemom - ‘Biti ili ne biti’ . Konačno sam skupio svu hrabrost, obukao ga i nisam ga skinuo, te noseći gornji ogrtač kako bi ga sakrio što je više moguće, izašao iz hotela da igram. Moje gole noge virile su ispod ogrtača i ja sam se samosvesno otšunjao kroz predvorje hotela. Kada sam izašao jedan zbunjeni vratar me je pratio. ‘Izvinite, gospodine Ostin [Austin]’, sumnjičavo je prošatutao, ‘ali ja mislim da ste zaboravili svoje pantalone’«.

 

Nakon kontroverzi i otpora izlaganju muških kolena i dlakavih nogu, ovi smeli odevni predmeti postepeno su prihvaćeni. Dugotrajna varijanta odela, šortca i vojne uniforme bila je »safari odelo«, koje je bilo izrađeno od lakih tkanina koje su odgovarale suptropskoj i tropskoj klimi. Pošto je bilo različito, sa jaknom u vojničkom stilu i šortcem, safari odelo se uporno zadržalo imajući svoje sledbenike u mnogim post-kolonijalnim društvima. Uopšte, inovacije poput ovih delovale su kao katalizator za proizvodnju specijalizovane sportske i odeće za dokolicu.

 

- Ali pokret je imao manje efekta na poslovno odevanje. Uprkos praktičnosti njegovih preporuka, Melisa Leventon i Barbara Burman [Melissa Leventon and Barbara Burman] diskutuju da »slobodna, meka odeća, skraćeni rukavi i nogavice i nestrukturisan vratni izrez reformisane odeće« nisu uspeli da označe »vidljiv autoritet« povezan sa šivenim odelima, ukrućenim kragnama i formalnim kravatama. Drugim rečima, do sada, obla muška silueta se čini neodgovarajućom za karakterizaciju ozbiljnih zaposlenih muškaraca koje denotira pravougaoni izgled odela.  

 

- Dominacija odela kao prikladne odeće za zanimanja belih kragni ostala je neopozvana. Baza moderne muške garderobe bila je postavljena. Izuzimajući manje devijacije i varijacije, XX-vekovni muškarac je odevao košulju, pantalone i sako. Modni komentatori su konzistentno podvlačili funkcionalnu osnovu muške odeće. Npr. Elizabet Juing [Elizabeth Ewing] diskutuje da je razvoj automobila uslovio pojavu gornjih kaputa za muškarce i žene, koji su imali zaštitnu funkciju kako bi se uhvatili u koštac sa vožnjom ispunjenom vetrom. Jednako, automobil (i motorizovane forme javnog trasnporta) je proizveo preferenciju prema jednostavnoj odeći koja se ne gužva i ne povlači kada se ulazi ili izlazi iz ovih vozila. Takođe zajedno sa linijom koja je povećavala mobilnost, 1920-ih su popularisani džemperi, omogućavajući izražavanje individualnog ukusa i dajući jak podsticaj industriji domaće radinosti.

 

- Kravata je uglavnom zamenila vratne marame i mašne, dopuštajući muškarcima da koriste njenu dekorativnu vrednost kao »afirmaciju identiteta i socijalnog statusa«. Takođe su postojale sugestije da kravata »povezuje fizičke simbole muževnosti« (od čeljusti do muškog seksualnog organa), »usled želje da se uveća seksualna atraktivnost nosioca i privuče pažnja na genitalne telesne organe«. Viđena u ovom svetlu, beskonačna raznovrsnost kravata se tumači kao moćan znak muškog seksualnog identiteta.

 

- I samo odelo je pretrpelo različite modifikacije dizajna tokom XX veka. Ranih godina XX veka muška odela su kreirala ovalni oblik sa relativno uskim ramenima, širim kaputem, širokim bokovima i koničnim nogavicama pantalona: »Ono je pretrpelo seriju revizija u opisu počev od 1926. sa promenom kragne, do transformacije ovalne linije u oštru, trouglastu siluetu do 1939«. Postepeno su ramena postala fokus kroja, dok je istovremeno minimalizovana širina bokova. Ali iako su robni magazini zastupali novu liniju od 1926, većina muškaraca je odbijala ovaj izgled sve do kasnih 1930-ih. Holivud je bio važan katalizator u popularisanju izgleda sa širokim ramenima, koji je trajao sve do 1960-ih, i bio oživljen 1980-ih.

 

- Od 1930-ih postojali su pokušaji da se muška moda definiše kao potrošačka kategorija. Američka robna kuća Sears, npr. razlikovala je elegantnog muškarca, univerzitetskog ili modno svesnog muškarca, biznismena i konzervativnog muškarca. Shodno ovim grupama podešavane su manje varijacije u stilovima i detaljima.

 

- Restrikcije koje su se ticale odevanja uvedene u II svetskom ratu imale su trajan efekat tokom 1950-ih i ranih 1960-ih kad je u pitanju muška moda. Međutim, postojali su izvesni buntovni odgovori na ove uredbe. Kada je 1942. predsednik Britanske trgovačke komore Hag Dalton [Hugh Dalton] uveo mere koje su insistirale na jednorednim jaknama, minimalizujući upotrebu džepova i dugmadi, i limitirajući pantalone na širinu nogavica od 19 inča, postojalo je masovno negodovanje na dalju restikciju koja se ticala posuvrataka (manžeti). Uprkos prigovoru upućenom parlamentu od strane nacionalnih krojača, Dalton [Dalton] nije ustuknuo, odgovorivši: »U ovom ratu ne može postojati jednakost žrtvovanja. Neki moraju izgubiti živote i udove; drugi samo posuvratke na svojim pantalonama«. Iako usavršena u drugim pogledima, kraća odela ostala su popularna i posle rata. Izuzimajući različite muške stilske subkulture, kao što su američko »frajersko odelo« iz 1940-ih, britanski edvardijanski izgled i tedi bojse iz 1950-ih, te australijske »bodgies« iz 1950-ih, muškarci su nesporno bili konzervativni u izboru odeće.

 

- Pamfri [Pumphrey] se seća kako su se stariji muškarci tokom 1950-ih i 1960-ih dičili odlučno »odbijajući da obrate pažnju na modu«. Nisu samo postojali pritisci na muškarce da se pokore konzervativnim normama odevanja, već je postojala »agresivna indiferentnost u odnosu na odeću i tiho izbegavanje telesnog prikazivanja«. Odabirom nošenja »uporno beskarakternog tamnog odela«, muškarci su demonstrativno odbijali »frivolno, površno, efemerno i trivijalno«.

 

- Iskazivanje beskompromisne muškosti bilo je praćeno »izraženom homofobijom«. Svako ukazivanje pažnje na odeću i dekoraciju od strane muškaraca bilo je posmatrano sa sumnjom. Pa ipak, dok su agresivan maskulinitet i homofobna paranoja karakterisali kodove muške odeće i socijalne etikecije, različiti stavovi veličali su »oblast sporta, gimnastičke dvorane, trake za trčanje i plažu ... gde su se ove sankcije u trenutku rušile - gde se telo moglo trljati, namazati uljem i izložiti«. Sportske aktivnosti ne samo da su dopustile prikazivanje tela, već su hotimice transformisale telo u disciplinovanu muskulaturu. Muško sportsko telo je internalizovalo »režim discipline, tačnosti, poslušnosti i opreznosti« da bi se trenirano telo moglo pokazati i da bi mu se moglo diviti. U kontrastu prema muškim odevnim kodovima, kodovi sportskog ponašanja valorizovali su egzibicionizam, fizički kontakt među muškarcima i pokazivanje fizičkih atributa. Sport je slavio mušku mišičavost, koja je zapravo bila »znak moći - prirodne, postignute, falusne«.

 

- Perverzno, normativno homofoban sportista bio je upleten u neukusne homoerotske aktivnosti (dodirivanje, grljenje, ljubljenje, milovanje), koje bi bilo gde bile žigosane. Drugim rečima, sport je bio »privilegovan prostor legitimizovanja međusobnih muških pogleda«. Izvan sportske arene, međutim, muškarci su nastavljali da se ustežu od znakova maskuliniteta i seksualnosti. Ukoliko odeća artikuliše maskulinitet, ona pokazuje atribute snage i moći pre nego mušku seksualnu želju i homoerotizam.

 

- Istorija sportske odeće, uz brigu o dekoru, demonstrira sporo prihvatanje pragmatičnih zahteva kad je u pitanju fizičko naprezanje. Tek krajem XIX veka sportisti su menjali svoje jakne i flanelske pantalone (modifikovane forme poslovnog odela) za prikladnu odeću za sport kao što je fudbal, gimnastika, košarka, bejzbol, tenis, plivanje, jahanje i biciklizam. Oprema, kao što je sportska vunena majica, pantalone dužine ispod kolena i svetlo crvene čarape koju je 1867. usvojio Cincinnati Red Stockings bila je veoma kontroverzna za to vreme, budući da je sloboda pokreta koju je ona dopuštala bila postignuta odevnim predmetima koji su prianjali uz figuru, a koji su bili osuđeni kao »krajnje nepristojni«.

 

- Ne samo da su muškarci bili neskloni nošenju odeće koja je infiltrirala seksualnost, već su takođe bili neradi da se prepuste ponašanjima povezanim sa pokazivanjem pola, uključujući kupovinu. Odbijanjem konzumerizma i drugih aktivnosti koje su uključivale projekciju idealnih transformacija (putem razgledanja izloga, čitanja ljubavnih romana, izloga, modnih parada i modnih magazina) muškrarci su neprestano ponavljali svoje ozbiljne, materijalističke preokupacije i odbijali mekušne trikove.

 

- Situacija je počela da se menja 1960-ih kada su neki dizajneri odlučili da pokažu interes za mušku odeću kao modu. To je bio početak procesa koji je istrgnuo dizajn muške odeće iz ruku krojača, trgovinskih lanaca i proizvođača na veliko. Samo odelo počelo je da se menja sa Nehru look-om, Mao look-om i korišćenjem do tada neuobičajenih tkanina. Uopšte, postojalo je »kretanje prema lakšim, nestrukturisanim stilovima i popularnosti separata i ležerne odeće«. Odelo više nije bilo baza celokupne garderobe. Razvio se zaseban komplet odeće za dokolicu. Distinkcija između mode za radno mesto i mode svakodnevne odeće postala je značajan element muškog odevanja. Od preteranosti 1960-ih - barem među mlađim muškarcima - muškarci su generalno postali odvažniji 1970-ih i 1980-ih. Oni su eksperimentisali sa širim spektrom boja nego ranije i bili pustolovniji u izboru odeće i kroja.

 

- Prepoznavanje ovoga našlo je izraz u porastu muških modnih magazina kao što su Vogue Man, Uomo, Cosmo Man, GQ, The Face, i-D i Arena. Drugi magazini su uključili posebne isečke ili proizvodili specijalne brojeve za muškarce. Ne samo da su ovakvi magazini promovisali modu, već i niz drugih proizvoda za savremenog muškarca. Ove strategije nisu uvek bile uspešne, te su brojni muški magazini orijentisani ka modi i životnom stilu propali. Magazin The Hit koji se izdavao u Velikoj Britaniji, bio je namenjen muškarcu od 15-19 godina, ali je propao nakon samo 6 brojeva. Istraživanje je sugerisalo da je koncept dobar, ali da:

 

»za razliku od devojaka istih godina (i uopšte žena), koje se čvrsto identifikuju sa zajednicom žena, mladići se plaše da se o njima govori kao o zajednici muškaraca: »oni možda vole BMX bicikle, skijanje na vodi i Jesus and Mary Chain, ali ne vole magazine koji predlažu se drugi muškarci unutar iste starosne grupe osećaju jednako kao i oni«. Drugim rečima, obraćanje mladićima kao muškarcima je riskantan posao, jer ono pogađa muškarce u rodnim terminima, pre nego norma koja definiše sve drugo. Najbolje čuvana tajna maskuliniteta je raskrinkana«.

 

Godine 1980-te su svedočile o kontinuiranom naporu advertajzera da osvoje muško tržište. Naravno, muškarci ne predstavljaju homogeno tržište, te su advertajzeri bili u velikoj muci da razlikuju među muškarcima različite demografske, potrošačke i grupe koje neguju odgovarajuće životne stilove. »Hiper-kultivacija muškog tela« izgrađena oko novih kodova maskuliniteta, fizičkog izgleda i odevanja bila je na kocki.

 

- Da bi se dodvorili muškom tržištu, advertajzeri i marketinški stručnjaci su morali da igraju na kartu tradicionalnih asocijacija povezanih sa maskulinitetom, kao što su individualnost, kompetitivnost, drugarstvo i agresija, dok su nastojali da uvuku muškarce u potrošačke identifikacije i odnose. Odevni predmeti poput džinsa potvrdili su se kao korisna sredstva u transformaciji muškaraca u potrošače sa osećajem za odevanje i stilske aspiracije.

 

- Dirk Skering [Dirk Scheuring] je istraživao način na koji se skroman par farmerki transformisao iz praktične, ruralne i radne odeće plavih okovratnika u modni odevni predmet koji je postao sinonim za mlade. Preokret je nastao 1950-ih kada su srednja klasa, beli rok pevači i filmske zvezde (kao što su Elvis Prisli [Elvis Presley], Edi Kohran [Eddie Cochran], Džin Vinsent [Gene Vincent], Marlon Brando [Marlon Brando] i Džejms Din [James Dean]) usvojili stil Levi Strauss 501 (sa šlicem na kopčanje) i crne kožne jakne da bi preneli »grub, divlji izgled pobunjene omladine«. S druge strane, radnička klasa i crni takmaci nosili su sve drugo sem džinsa, koji ih je podsećao na njihove siromašne korene. Džins je bio simbol revolta srednje klase na stege respektabilnosti i konformnosti. Roditelji su mrko gledali na njihovu decu odevenu u džins, neki američki koledži anatemisali su njihovo nošenje na kampovima, a mesta poput restorana isticala su znakove zabrane za mušterije u džinsu.

 

- Možda više nego neki drugi predmet, džins je otelotvoravao vrednosti omladinske kulture 1960-ih. Uspeh Levi´s-a označavao je da su mladići utekli pritiscima muške modne industrije i uhvatili se za ovaj bazični odevni predmet sa minimalnim varijacijama. Iako je Levi Strauss ostao lider na tržištu, i mnogi drugi brendovi modnog džinsa (posebno Lee i Wrangler) profitirali su od ovog narastajućeg sektora. Modna industrija bila je očajna preobraćanjem džinsa u modnu robu, objekt redovnih varijacija i stilskih promena.  

 

- Popularizacija zvoncara (pantalona koje se šire od kolena) obezbedila je nove mogućnosti proizvođačima džinsa, koji su proizveli niz dizajna i značajno uvećali prodaju: »sada se sa promenama može kalkulisati i na njih uticati«. Do sredine 1970-ih, nošenje džinsa nije bilo više ograničeno na radnike i mladiće. Proizvodili su se novi dizajni za sredovečne »svingere«, koji su bili mladi u srcu ali široki u opsegu (često sa košuljama otkopčanim spreda i zlatnim lancima oko vrata). Kako se ekonomski standard nosioca džinsa uvećao, modna industrija uvidela je nove mogućnosti. Rođen je dizajnirani džins. Jednako kao i nošenje dizajnerskog logoa i imena, ovaj ekskluzivan džins se krojio da odgovara posebnim proporcijama klijenata. Američki dizajner Kelvin Klajn [Calvin Klein] je bio prvi koji je na tržište izneo markirani džins. Kada je 1978. uveo svoj »obnovljen, dobrog skrojen« Calvin´s u prvoj nedelji prodato je 200 000 pari, iako su za 50% bile skuplje u odnosu na vodeće brendove poput Levi´s-a. Klajn [Klein] je ugrabio korist od asocijacija povezanih sa dizajniranim džinsom, i promovisao svoju odeću putem eksplicitno seksualnih fantazija. Njegova najpoznatija reklama bila je sa glumicom Bruk Šilds [Brooke Shields], koja je šaputala: »Da li znate šta dolazi između mene i mojih Calvin´s? Ništa«. Proglašena je za »pornografsku«, ali je bila veoma uspešna. Njegov uspeh se pripisuje kombinaciji prepoznavanja ženske želje da nosi ležernu, udobnu odeću; približavanja androginim imidžima i dizajniranju »uniseks« odeće za žene i muškarce; poigravanja sa seksualnim imidžom dizajnerske etikete; i dodavanja ekskluzivnosti dizajnerske marke sveprisutnom džinsu.

 

- Prodaja Calvin´s džinsa 1984. dostigla je 400 miliona$. Nakon što je nekoliko godina pala potražnja, Kelvin Klajn [Calvin Klein] je ranih 1990-ih pokušao ponovo da oživi prodaju, delimično se koristeći provokativnim promocijama. Reklamni prilog za njegovu kolekciju od teksasa fotografisao je radikalni fotograf Brus Veber [Bruce Weber] za izdanje lista Vanity Fair (oktobar 1991) bazirajući se na temi »teksas i koža« uz imidže rok koncerta:

 

Kolekcija seksualno ambivalentnih imidža ima u glavnoj ulozi muške članove benda u džinsu i kožnim jaknama, koji miluju gole, polu gole i potpuno odevene žene, potom skidaju sebe i svoje pratilje. U priču su uključene skulpturalne poze muških i ženskih udova isprepletanih u krevetu, te razvijen muškarac pod tušem uključen u nešto što su određeni protumačili kao masturbaciju.

 

Iako je reklama uvećala prodaju džinsa sledećeg meseca za 30%, ovaj trenutak se ipak nije zadržao, te se Klajnovo [Klein] carstvo uzdrmalo. Drugi dizajneri su se takođe priključili kreaciji dizajniranog džinsa, mada ne uvek uspešno. Najpoznatiji su Glorija Venderbilt [Gloria Vanderbilt], Liz Klerburn [Liz Clairbourne], Versaće [Versace], Ges [Guess], Dona Karan [Donna Karan] i Gep [The Gap]. U Velikoj Britaniji marka Džo Blogz [Joe Bloggs] preuzela je »pravi američki proizvod«,  transformisala ga »vezom i grafičkim detaljima«, eksperimentisala sa spektrom boja i prikačila veoma istaknutu etiketu marke, stvarajući tako parodiju marke, ali i krajnje različit (i stoga tržišan) tip džinsa.

 

- Kao rezultat, džins je postao cenjena odeća, ne samo za dokolicu već i za ležeran, doteran look. Sve dok je ostao glavno uporište radnika i omladine, ovi poslednji su stalno tražili načine da označe svoj izbor džinsa kao različit od onog koji je plasirala modna industrija. Dok je omladina mogla da cepa, para, aplicira ili boji džins, dizajneri su proizvodili »sportski formalan« teksas prikladan za više buržoaski životni stil. Muškarci i žene koji su se uspinjali mogli su da izgledaju »prihvatljivo pohabano«. Uspeh džinsa kao sveprisutne mode i simbola omladine svedočio je o prilagodljivosti i oportunizmu modne industrije i nepostojanim ukusima klasa, koje preferiraju modu.

 

- Na kraju, ono što se često smatra normom muškog odevanja - naime, nedostatak mode i pomanjkanje interesa kod muškaraca - je pod znakom pitanja. U najboljem slučaju, to je bila nedavna istorijska i kulturna aberacija. Iako je istina da je muška odeća postala jednostavnija od XVIII veka, ona je još uvek subjekt modnih ciklusa u terminima preferiranih odevnih predmeta, stila i kroja, izbora tkanine, boja i načina nošenja.

 

- Ono što je obeležilo promene u muškoj modi bilo je njeno povezivanje sa radnim mestom. Odeća je bila oznaka profesionalnog karaktera. Naročito, poslovno odelo se povezivalo sa autoritetom i statusom. U svetu korporacija odelo se takođe povezivalo sa ozbiljnošću u toliko što »postoji sličnost između izgleda pojedinca i njegovog ponašanja, pa čak i ličnih karakteristika, za koje se očekuje da ih on/ona poseduju«. Ova aura sličnosti se takođe protezala i na moralne kvalitete povezane sa pozicijom, koju je usvojio nosilac. Tretiranjem odeće kao oznake socijalnih i moralnih kvaliteta, skorašnja muška moda slavila je samo telo i proterala dekorativne atribute odeće i ukrašavanje tela. Naglasak na prikazivanju muževnih atributa činio je velik izazov zapadnim konvencijama morala.

 

Nova muška moda

 

»Novi muškarac je mnogo stvari - humanistički ideal, trijumf stila nad sadržajem, legitimizacija potrošnje, doskočica da se zadovolje oni koji su tražili promenu, koja se već desila«.

 

Tokom prošle dekade u diskusije o muškarcima i odeći ušao je novi termin - Novi muškarac. Ideja o Novom muškarcu ima sama po sebi kontrapunkt - staromodnog muškarca. Čini se da ovaj muškarac vodi poreklo od nekoliko muških tipova: »džentlmena«, koji je »stilizovan i stereotipno predstavljen kao snažan i miran tip«; aktivnog muškarca koji je »muževan, snažan, nezavisan ... « i denotiran kaubojem, ratnim herojem i Marlboro muškarcem; lenjivca, koji je praktičan ali nezainteresovan za uspeh i stil, i šoviniste koji je autoritativan i ambiciozan (ali jednako okrutan i mizoginist). Iako se svi mogu prepoznati, ovi tipovi su u konfliktu i odnose se na različite kulturne atribute maskuliniteta. Novi muškarac je kontradiktorno sastavljena celina: »neko ko postaje samosvesniji u odnosu na to  šta muškarac mora biti, te neko ko prozire farsu maskuliniteta i sve zamke koje ga okružuju«.

 

- Pojava Novog muškarca bila je isto tako reakcija na uticaj feminizma i promenjljivih mogućnosti za žene koliko je bila i ponovna procena same muškosti. Posledica feminizma bila je karakterizacija muškaraca na negativne načine i napadi na »mačo« predodžbe o muškosti. Prema slobodnom izboru, atributi narcizma i negovanja bili su pridodati kodovima maskuliniteta. Marketinški stručnjaci su profitirali na ovim atributima naglašavajući marketing životnog stila pre nego jednostavni marketing proizvoda. Marketinška verzija Novog muškarca smeštala je muško telo u centar identiteta i seksualnosti. Izgled, i stoga narcizam, bili su centralni u ovoj konstrukciji maskuliniteta. Novi muškarac nije samo bio svestan mode, već i aktivan potrošač u traganju za osećajem sopstva.

 

- Britanska reklama iz ranih 1980-ih za Čistu runsku vunu bila je navođena kao oličenje novih pristupa marketingu kad je u pitanju Novi muškarac. Umesto reklamiranja udobnih kardigana za sredovečne muškarce, marketinčki stručnjaci za vunu razvili su kampanju »Pazi se vuka u jagnjećoj koži«, koja je ciljala mlađe muškarce koji ne bi čitali konvencionalne reklame za vunu, jer su se vuna i moda smatrale mekušnim. Advertajzeri su »razvili ideju urbane životinje - momka u potrazi za plenom ... usamljenika koji nema potrebe za jednakim pohvalama. Bila je to strategija laganog uvlačenja muškaraca u novi okvir mišljenja s obzirom na modu«. Imidže i tekst potkopavali su tradicionalne ideje o maskulinitetu i načine predstavljanja muškosti dok su istovremeno ustanovljavani novi kodovi i ponovno uobličavana moć muške vizure.  Kao kontrast uobičajenom prizoru ženskog tela, ova reklama ponudila je gledaocima pogled na muško telo:

 

»Model u reklami reži u odnosu na svoje teškoće i neodobravanje, uhvaćen u feminizovan imidž koji ga lišava muške moći. Njegovo gunđanje, i naslov reklame upozoravaju posmatrača (ženu), da je on još uvek sačuvao animalnu nezajažljivu seksualnost, koja je dokaz njegove muškosti. To je imidž koji se konfrontira nesigurnosti muškog identiteta pod sumnjom. Model poriče pasivnost posredstvom agresivnog izgleda, uza sve to demonstrirajući da on još uvek ima kontrolu nad definicijom ko je on«.

 

Reklama je bila izrazito uspešna u hvatanju novog imidža mekše seksualnosti i ustanovljenju suprotnih kodova voajerizma. Nekoliko godina kasnije advertajzeri su lansirali drugu kampanju »Vuna govori tvoj jezik«, koja je odražavala shvatanje nove muškosti. Ona je predstavila muškarce kao »moderne, od stila i emotivne« i potretisala vunu kao »emotivnu tkaninu«. Dvoetapna kampanja nije odražavala samo konstrukcije i reprezentacije promenljivih kodova maskuliniteta, već je demonstrirala nove tražene atribute muškosti 1980-ih.

 

- Deo ove nove svesti povlačio je za sobom re-modelovanje muških tela i njihove odeće u terminima dobara, imidža i ličnog izgleda, kao i ponašanja na »manje agresivne i manje stereotipne« načine. Novu mušku modu su nerado nosili normativni muškarci, te je Kevin Džentl [Kevin Gentle], zapravo, zaključio da upotreba termina Novi muškarac ima više veze sa izmenjenim ulogama žena nego sa promenljivim kodovima maskuliniteta. Novi muškarac je udruživao pojavu nove muške svesti u odnosu muškost i život u skladu sa očekivanjima od muškosti sa pojavom erotične mode za muškarce. Deo ovog procesa uključivao je »pojavu drugačije ‘nove žene’, donekle erotizovani muški odevni predmeti treniraju žene da seksualno objektivizuju muškarce«.

 

- Promenjeni kodovi oslikavanja muškaraca bili su centralni za fenomen Novog muškarca. Tradicionalno, ženski pogled bio je indirektan - pogledi kradomice od posmatrača i stidljivi oboreni pogledi usmereni ka kameri. Suprotno, muški pogled bio je direktan, dominirajući i kastrirajući. Struktura oba pogleda se menjala. Iako su muški modeli i dalje težili da gledaju »u stranu ili nagore« ili kroz kameru i posmatrača, broj imidža dirigovanih od strane bilo muških bilo ženskih posmatrača i potrošača je porastao. Kako je priroda muškog pogleda postala složenija, konvencionalni odnosi gledanja su se promenili. Muško telo se seksualizovalo raščlanjivanjem u fetišizovane objekte želje.

 

- Novi muškarac je naveo modnu industriju da razlikuje različita muška tržišta u terminima životnih stilova sačinjenih od atributa personalnosti, uloga i prestižne imitacije. Tipovi uključuju: mirnog porodičnog muškarca (nezavisan i orijentisan ka porodici), tradicionalistu (konzervativan, konvencionalan, uređen), nezadovoljnog muškarca (nezadovoljan svojom sudbinom, sumnjičav, koji želi promenu), moralnog intelektualca (esteta, senzitivan, asketski, diskriminirajući), muškarca orijentisanog ka uživanju (mačo, hedonista, impulsivan), ostvarenog muškarca (moćan, ambiciozan, svestan statusa), pravog muškarca (muškarac od akcije, dominantan, koji traga za uzbuđenjima) i sofisticiranog muškarca (intelektualan, socijalno osveščen, kosmopolita). Ovi tipovi se prevode u 3 vrste odevnih grupa: ne-moda, moda i visoka moda.

 

- Segmentacija omogućava marketinškim stručnjacima da ciljaju određene demografske grupe uzimajući u obzir životni stil i obrasce potrošačkog ponašanja. Advertajzeri su iznašli štampu kao njaefektivniji medijum reklamiranja. Osim toga, advertajzing nije ograničen samo na magazine namenjene muškarcima. On je »jednako efektivan u magazinima ‘dvojnog čitalaštva’ i časopisima namenjenim ženama (kao što je) Cosmo«. Robne kuće, kao što je Bloomingdale´s, brinu se za niz muških potrošača utemeljenjem različitih fizičkih prostora prodaje sa imenima poput Evropa, Petrogradska aleja, Tradicionalista, Sportista, Polo muškarac i Subotnja generacija. Putem ovih strategija, marketinški stručnjaci su razvili značajno tržište za muške modne proizvode. Prema Frenku Mortu [Frank Mort] »novi bricolage muškosti je buka koja dolazi iz modnih kuća, sa tržnica i ulica«.  

 

- Tokom 1980-ih mediji i popularna kultura su anticipirali pojavu podmlađenog pauna, muškarca koji je svestan sopstvenog tela ne samo kao mašine već kao objekta seksualne privlačnosti uvećane izborom odeće i načinima njenog nošenja. Retorika Novog muškarca bila je praćena intenziviranom proizvodnjom muške mode i kozmetike. 1990-ih su identifikovane 2 vrste maskuliniteta: Novi dečak i Gvozdeni Džon. Dok je Novi muškarac ostario u zadovoljnom porodično orijentisanom životnom stilu, novi dečaci su više oni koji izlaze. Novi dečak je potvrđivao stanovište Novog muškarca ali je bio zainteresovaniji za hedonistički životni stil i muške zabave. Gvozdeni Džon bio je neka vrsta vraćanja na šovinističku muškost. M. Karter i T. Brulé [M. Carter-u i T. Brûlé] u terminima mode razlikuju 3 tipa. Dok gvozdeni Džon oblači praktičnu, ležernu i ne-dizajniranu odeću sa boksericama kao donjim rubljem, Novi dečak preferira Versace, Montana i Calvin Klein - sa donjim rubljem sa Y-frontom. Novi muškarac je birao Romeo Gigli, The Gap, Agnes B. i Nicole Farhi, sa Paul Smith tropskim boksericama kao gaćicama. Ukratko, Novi muškarac je iznedrio varijante maskuliniteta koje demonstriraju različite modne iskaze.

 

- Kao rezultat ovih promena muška moda postala je industrija u razvoju. Dužina modnih ciklusa u muškoj odeći se smanjila pošto su sezonske kolekcije postale norma. Dok je odeća još uvek više konzervativna a manje ekstremna u odnosu na žensku, tj. još uvek bazirana na košulji, sakou, pantalonama i odelu, postali su mogući raznovrsniji krojevi, boje i tkanine. Muška moda takođe uključuje različite kategorije odeće za slobodno vreme, donji veš i specijalizovanumodnu odeću. U praćenju ovog razvoja, muški modni butici su opozvali monopol vlasnika modnih dućana za džentlmene, robnih kuća i lanaca prodavnica. Raznovrsnost kompozitnih look-ova se dobijala prilagođavanjem klasičnih look-ova savremenim imidžima omladine. Ne samo da je više kolekcija muške odeće bilo pristupačno, već su muškarci u značajnom broju ušli u industriju manekenstva. Promena se odrazila u modnim magazinima, koji su redovno prikazivali reklame i specijale sastavljene od imidža maskuliniteta i delova muškog tela.

 

- Dizajneri poput Žan Pol Gotjea [Jean Paul Gaultier], Đorđa Armanija [Giorgio Armani], Džona Galijana [John Galliano], Kenza [Kenzo], Rei Kavakubo [Rei Kavakubo] i Yohji Yamamota [Johji Jamamota] smotreno su pomerili granice muške mode predlažući nove radikalne izglede. Mnogi su transformisali uniseks teme androginije i unakrsnog odevanja (cross-dressing) 1960-ih i 1970-ih koristeći mekše tkanine, linije koje padaju u naborima, npr. kad su u pitanju košulje i pantalone.

 

- U međuvremenu, žene su počele da nose muške košulje i modifikovana muška odela, kao i donji veš »Njegove gaćice za nju«. Dizajner Romeo Điđli [Romeo Gigli], potvrđujući da mnoge žene preferiraju nošenje pantalona i muških košulja, otvoreno je dizajnirao odeći za androgini par, koji deli garderobu. Na ekstremnijem polu visoke mode, Gotje [Gaultier] je, npr, koristio »ženske« tkanine poput čipke i svile, seksualizovao kožne odevne predmete i eksperimentisao sa muškim suknjama. Njegove kolekcije su stvarale kontroverze, jer je on stavljao pod znak pitanja i potkopavao definicije maskuliniteta kreiranjem odeće koja je mekušna. Pa ipak Gotjeove [Gaultier] ideje stalno imaju uticaj na mušku modu u sledstvenim modifikovanim verzijama. Njegova rana suknja iz 1980-ih, npr, ponovo je bila oživljena ranih 1990-ih kao »skuit« (»suknja« do sredine listova šivena od štofa za odelo) i promovisana ne kao visoka moda, već kao praktična i udobna alternativa pantalonama. Pre nego što je postala aberantna forma muške odeće, suknja je bila uobičajena istorijski i među različitim kulturama (npr. među antičkim Rimljanima, Arapima, Grčkom imperijalnom gardom, škotski kilt, sarong, kimono, čobanska odeća, itd). Religijska i vojna odeća stalno uključuju »ženske« odevne predmete.

 

- Muški modeli, takođe, postižu kontakt očima sa gledaocem, usvajaju žestoke ekspresije, pokazuju najbolje muške karakteristike i dozvoljavaju da kamere potanko beleže njihovo telo. Mardžori Garber [Marjorie Garber] je pokazao da su odevni kodovi ustanovili granice sopstva pravilima koja se tiču statusa i roda, i posredstvom »anksioznosti« povezane sa njima. Kalkulisana unakrsna odeća (transvestizam):

 

»bila je smeštena na dodirnoj tački ‘klase’ i ‘roda’... Prekoračenje seta granica moralo je staviti pod sumnju nepovredivost oba, kao i socijalno kodiranih polova - već vidno napadnutih - na osnovu kojih su se takve granice održavale i bile podržavane«. 

 

Tako su kodovi odevnog ponašanja potanko opisivali određene okolnosti u kojima je »prestupničko« odevanje bilo sankcionisano, iako su ove okolnosti štaviše bile okružene ambivalencijom i anksioznošću. U zapadnim kulturama, popularizacija »ženske« odeće za muškarce, putem odevnog predmeta kao što je »skuit«, konstituisala bi značajno prestojavanje kategorija roda i odeće. To bi pomerilo izmenjeno muževno ponašanje, potaknuto relaksacijom muških odevnih kodova, koji se udaljavaju od odevnih predmeta povezanih sa autoritetom i formalnošću prema širem spektru odeće, koja označava neformalnost i dokolicu.

 

- Izmenjene konvencije muške mode sadrže prerađene atribute maskuliniteta, koje su transformisale muška tela u objekte pogleda, prikazivanja i dekoracije. Ovo radikalno potkopava viktorijanske i post-viktorijanske ideje o muškosti kao manifestaciji uzdržavanja disciplinovanog tela. Ponovno pisanje muških odevnih kodova može imati druge imlikacije. Finkelstejn je diskutovala da frivolniji, ležerniji look muškaraca, i njihova otvorena briga za tela i izgled može odražavati promenjen status muškaraca. Oni nisu više jedini predstavnici socijalne moći ili primarni radnici odeveni u »poslovnu« odeću, već sada mnogi muškarci dele poslove ili kućne zadatke, studenti su ili nezaposleni. Muški odevni kodovi su se modifikovali shodno promenjenim životnim okolnostima. Rastuće prihvatanje »ležerne« odeće za muškarce modifikovalo je takođe radnu garderobu, sa »odelom sa jaknom kroja košulje« i nizom jakni, sportskih pantalona i košulja koje opozivaju dominaciju formalnog odela, poslovne košulje i kravate. Još jednom, »trickle up« proces dopustio je odeći, koja prethodno nije bila povezana sa radnim mestom i socijalnim elitama da revidira muške odevne kodove. Suprotno, pošto su žene ušle u karijeru, profesije i područja visokog statusa, njihova garderoba je uključila aspekte tradicionalne muške odeće. Pa ipak, razlike između odevnog ponašanja srednjih klasa i bogatih elita ne prikazuju u malom modno ponašanje drugih grupa. Pravila koja podržavaju razlike u statusu i rodu opstaju. Značajan udeo muškaraca i žena odbio je otvorenu dekoraciju i prikazivanje muškog tela. Povratak pauna možda je još uvek daleko.