Bele poklade (mošu đi pipćij)

Ilustracija: Anđela Đermanović

Bele poklade (mošu đi pipćij), prolećni pravoslavni praznik u nedelju pre početka Uskršnjeg posta pratili su različiti običaji.

 U đerdapskom kraju u Golubinju, slavio se u podnožju planine Miroč, kada se na trgu „Pekina pravalija“ narod okupljao oko vatre. Tada se kuvala rakija, stariji su jeli, pili, veselili se, opraštali međusobne uvrede, dogovarali paše i bačije. Mlađi su za to vreme igrali kolo, a po običaju mladići su se maskirali, prerušeni u stara odela. 

Poslednji dan bele nedelje zove se „bele (sirene) poklade“ i tada se dele i jedu samo beli mrs (mleko, sir) i kuvana jaja (LNPĐ). Tokom belih poklada (mošu đi pipćij) ranije je bio običaj da se pale vatre, danas je to redak slučaj.

 Reč je o jednom od najarhaičnijih i najkompleksnijih običaja iz kulta mrtvih koji se može danas naći na tlu Evrope, koji se zove priveg. Za Vlahe je priveg (privjegju) „vatra za one koji su umrli bez sveće“, dok je kod Rumuna priveghiu „noćno bdenje uz odar pokojnika“. Reč je starinskog latinskog porekla, direktno od oblika pervigilium („pobožno bdenje“) a od osnove vigil, vigilis koja je imala značenje „stražariti budan“. 

U obrednoj praksi Vlaha priveg se praktikuje u porodičnoj i seoskoj varijanti. Porodični se priređuje na godišnjicu smrti pojedinca, a seoski na Mesne i Bele poklade, kada se pali jedna velika vatra za sve pokojnike sela.

 Tradicionalno se za bele poklade spremaju pihtije (pipćij) koje se pripremaju na isti način kao i u ostalim delovima naše zemlje. 

Izvor: Jelena Bujdić Krečković

Aleksandar Repedžić

LEGENDE, MITOVI I NARODNI OBIČAJI ĐERDAPA