Zemlja

    Ilustracija: Anđela Đermanović

    Zemlja, po narodnom verovanju, leži na četiri stuba koja „katkad popuste od silnog tereta, te se zemlja zatrese". Pretpostavlja se da je ovo verovanje možda preuzeto preko hrišćanstva, jer se u Starom zavetu govori o stubovima na kojima leži zemlja. 

Osobito je rašireno verovanje da zemlja stoji na volu, pa kad vo makne uhom, onda se zemlja zatrese. Negde se veruje da zemlju drže četiri vola ili četiri bika, a negde da zemlju drže vo i riba, pa ako vo mahne uhom ili riba otvori škrge, zemlja se zatrese. Ovo verovanje odgovara shvatanjima Ukrajinaca i Poljaka da zemlja stoji na ribi. 

Negde veruju da zemlja leži na velikoj zmiji, smotanoj u klupko. Ovakva predstava sveta nalazi se na jednoj  vavilonskoj ploči iz 1180. god. pre n. ere, gde zmija predstavlja okean, kao i na jednom hetitskom pečatu, a prema jednom našem verovanju, oko zemlje je peskovito more.

 Predstava sveta među rogovima bika takođe se nalazi na starim egipatskim reljefima, a pretpostavlja se da je ovaj motiv uveden doseljavanjem azijskih stočara. Po jednom našem verovanju, „zemlja stoji na vodi, voda na ognju, a oganj na zmajogorčevu ognju".

Drugu grupu čine verovanja po kojima zemlja stoji na jednom stubu ili gvozdenom stožeru koji đavo nastoji da pregrize, ali u poslednjem trenutku ne uspeva. U Crnoj Gori je zabeleženo verovanje da je „car Dukljan u viru pod Vezirovijem mostom svezan u sindžir, koji jednako glođe, i uoči Božića taman da ga preglođe i svijet da uždi, a Ciganin svaki po jednom udari maljem u nakovanj te pritvrde".  Ovo predanje odgovara veoma starom običaju, rasprostranjenom od Alpa i Balkana do južnog Kavkaza, po kojem svaki kovač određenog dana udari čekićem u nakovanj da bi tako utvrdio lanac koji đavo preko cele godine glođe i samo što ga nije preglodao. Po srpskom običaju, ritualno udaranje nakovnja  čekićem vrši se na Badnji dan, kada se nakovanj kadi i preliva vinom. Čajkanović ovaj običaj dovodi u vezu sa kultom Daboga.

Neki običaji ukazuju na kult zemlje kao staništa duša pokojnika. U nekim krajevima pokojniku meću na prsa malo zemlje, ponegde sa pokojnikove njive ili sa kućnog ognjišta. Kad u selu neko umre, prekida se rad na njivi, pre svega oranje. U kući gde je neko umro zabranjuje se unošenje zemlje, nabijanje poda, popravljanje ognjišta, izrada crepulja, obično za godinu dana. Zajedno sa zemljom obavezno se nasleđuje i slava, čak i po ženskoj liniji, ako nema muških naslednika.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik