Olovo

               Ilustracija: Anđela Đermanović

Olovo se u narodu koristilo u praktične i verske svrhe. Služilo je kao apotropejon u vračanjima.

 Devojka prepolovi puščano zrno od olova pa polovine postavi sa obe strane puta kuda prolazi zavoljeni mladić. Pošto mladić prođe, ona uzme obe polovine, izlije ih u zrno i izgovori: „Kako se ovo olovo sastalo, tako se i ja sastavila s N." (ime mladića); zatim olovno zrno nosi uza se kao amajliju, s tvrdim uverenjem da će je zavoljeni mladić isprositi u roditelja. 

Činjarica prepolovi olovo izbačeno iz puške, pa i ona polovine postavi sa obe strane puta kuda treba da prođu svatovi s mladencima. Pošto svatovi prođu, ona obe polovine izlije u zrno i govori: „Kada se ovo zrno opet rastavilo, onda i nevesta ponela dete i s njime se rastavila." 

O Božiću izbačeno olovno zrno iz puške prepolovi se pa se između polovina protera stoka. Zatim se obe polovine sastave i čuvaju uz verovanje da se time stoka zaštitila od bolesti. 

Puščano zrno izbačeno iz puške na Đurđevdan nose čobani uza se da im vukovi ne kolju stoku. Olovna pločica u obliku srca prišiva se kao amajlija na dečje odeće protivu uroka. Olovo se stavljalo u seme, da bi rod bio težak kao olovo. Rastopljeno olovo sliva se u vodu i po salivenim oblicima olova traže se bolesti i činjarice koje su nanele bolest.  U ljubavnom životu istražuju se suđenici (suđenice) ili se gata budućnost po figurama izlivenog olova. 

Postoji ukorenjeno verovanje u narodu da neke ličnosti ne ubija olovno zrno iz puške. Po predanjima, nepovredimi su bili narodni junaci Hajduk Veljko, Jovo Kursula, Bogdan Zimonić, Petar Pecija, vojskovođa Đura Hrvatović i dr. Ali ko kazuje da ga olovo ne može ubiti, taj gubi magičnu zaštitu od olova. U stihovima jedne narodne pesme kazuje se: „Da ne b'ješe riječ govorio da te zrno od olova neće, ja te ne bih mogo pogubiti." Ono nije ubijalo hajduke. Turci su govorili da racko (srpsko) puščano zrno nije ubijalo prave Turke.

Izvor: Š. Kulišić, P. Ž. Petrović i N. Pantelić (1970). Mitološki rečnik