Bez fontoša se u svatove ne ide

Ilustracija: Anđela Đermanović

Miriše na sveže pečeno pecivo i karanfilić, još s ulice kod zadružne pekare u Debeljači, a ispred se otegao red ljudi s cegerima. Čudimo se takvoj gužvi, a kažu biće i mnogo veća kako se bliži zakazani „termin”, kada iz peći treba da izađe kolač, koji je više od poslastice.

Počele su žene iz Mađarskog kulturno-umetničkog centra da rade još rano izjutra, oko pet. Umesile oko 250 jufkica testa i neće to biti dovoljno, jer mušterije pazare i po 20 komada.

Kitnjasti, mirisni hleb

Preko veze i reda, jer i mi imamo zakazano, ulazimo u pogon, a tamo, kao u rudniku. Temperatura visoka, iz džinovske rerne izlazi nešto što liči na kitnjasti hleb. Onako vruće leti na poveći sto, a žene kao da miluju, zalivaju pošećerenom vodicom fontoš, zapravo mađarski svadbeni kolač, koji se pravi samo u ovoj južnobanatskoj varošici. Rekli bi neupućeni, slabi pandemija, sezona venčanja se zahuktava, pa je i fontoš ponovo u modi, ali sve je drugačije, još od davnih vremena kada ga je neko negde izmislio.

„Ne znamo kada je tačno nastao, ko je napravio recepturu, pa i odakle je došao. Nema o tome ništa napismeno, već samo priče koje smo slušali od naših baka, da je to tradicija vek i po, a te priče oko fontoša, jako su interesantne. Kod nas su svadbe nekada bile subotom. Desetak dana ranije slale su se pozivnice i trajale pripreme, a onda bi došao petak, dan za pravljenje fontoša. Mesili su ga muškarci, jer je to težak posao da se napravi i do 400 komada ili umesi 300 kilograma testa i sve bude gotovo do podneva. Kad se malo ohladi, mladi su okićenim kolima kretali selom i delili ga, i u koju kuću nije stigao do 7 naveče, ta nema da ide u svadbu, bez obzira na to što je ranije pozvana. Običaj je, nažalost, izašao iz mode i niko ovde ne zove tako na venčanje. Nema ga više u samom obredu, ali se i danas nosi na poklon kada se ide u goste”, napominje Judit Kalanka, sekretarka društva, koje se poduhvatilo posla da od zaborava otrgne kolač nesvakidašnje namene.

Ovde još kažu da kada bi fontoš odneli negde na stranu, ne bi tamo znali šta bi s njim, a ovde ga znaju i vole. Ipak, iako neizostavni deo tradicije, nije se pravio još od osamdesetih godina prošlog veka, jer venčanja i slavlja su se preselila u kafane i kafiće, pa je i kolač zamro.

A onda se nekolicina meštana poduhvatila posla da ga vrati među Debeljačane. Pošto im je „u opisu posla” očuvanje tradicije i običaja Mađara ovog kraja, rešili su da fontoš naprave „za probu” i silno se iznenadili ogromnoj potražnji. Tolikoj da su se za pomoć oko veće nabavke materijala obratili Opštini Kovačica, kojoj su zahvalni što svake godine dotira četiri-pet pečenja, a nebrojani komadi kolača otišli starim, nepokretnim i bolesnim meštanima, socijalno ugroženim familijama s više dece, za seosku ambulantu, školu. Kada dobijeni novac nije dovoljan, sami dodaju iz svog buđelara i za prodaju, kako bi i samo udruženje nešto prihodovalo i tako se ispomoglo.

Običaji zbližavaju ljude

„Želimo da još više radimo na oživljavanju običaja, da sakupimo ljude. Nekako smo se razmetli, svako žuri za dinarom, a i ovo je način da se zbližavamo. Negujemo i kontakte s udruženjima u Mađarskoj. Putujemo na žetelačke dane, berbe grožđa i kukuruza, učestvujemo u svemu što je vezano za tradiciju. Sami organizujemo čajanke na kojima se dogovaramo o aktivnostima, hor, društva i žene sa svojim ručnim radovima i specijalitetima redovno su na događajima drugih udruženja širom Vojvodine, a zima je rezervisana za naše čuvene balove i fašanke – maskirane procesije selom”, priča Janoš Nađ, predsednik MKUC-a, koji sledeće godine slavi jubilej – dve decenije rada.

Nismo razgovore ni završili, a mirisni fontoš je „planuo” za desetak minuta i prodajno mesto je zatvoreno za taj dan. Biće ga uskoro opet, obećavaju zajapurene Debeljačanke, među kojima nema onih mlađih da ponešto nauče – kako se nekada lepo, „s ukusom” išlo u svatove.

Ime duguje meri

Verzije odgovora, odakle naziv debeljačkoj svadbenoj poslastici se razlikuju. Po jednoj ime je dobio po „funti” (na mađarskom „font”), koja se nekada koristila kao mera za masu i „težila” 450 grama, baš koliko i jedan kolač, prepričavaju ovde šta su govorile najstarije žene u selu. Druga varijanta je zapravo prevod reči „fontoš”, što na mađarskom znači važan, potreban. I zaista fontoš je neophodan, jer bez njega, u Debeljači, nema odlaska na svadbeno veselje.

Karanfilić daje miris

„Fontoš je vrsta finijeg peciva i mesi se kao kiselo testo. Na kilogram brašna ide pola litra mleka, pola kvasca, kašičica soli i 200 grama šećera. Pred kraj, u testo se doda po kašičica mlevenog karanfilića i krupno mlevenog bibera, da naglasi ukus slatkog. To se umesi, mora potom da stoji sat vremena da nadođe, a onda se odvajaju trake i motaju na određeni način. Pre nego se stavi u peć, kolači se premažu jajima, a odmah po vađenju, dok su još vreli, zalivaju zašećerenom vodom da bi se zalepila, a kolač dobio visoki sjaj”, diktira recept Eržebet Husar, uz napomenu „da se može praviti nekoliko komada, ali da je fontoš najfiniji i pravog ukusa ako se sprema naveliko, kao i naš mađarski gulaš”.

Izvor: Fontoš