Đavo

 

Ilustracija: Anđela Đermanović

U hrišćanskoj mitologiji đavo figurira kao protivnik Božiji i kao otelovljenje zla. Primajući hrišćanstvo, Srbi su primili i predstave o ovom biću. Pojmom đavola bili su obuhvaćeni i mnogi drugi, paganski demoni (npr. vodeni i uslužni duhovi nazivani su vodenim, odnosno kućnim đavolima). U svesti naroda se, dakle, formirao lik đavola u mnogo čemu drukčiji od onog koji je proklamovala crkva. Ako narodnu religiju Srba tretiramo kao neku vrstu sinteze hrišćanskog i nehrišćanskog, onda se ta njena osobenost najjasnije ispoljavala u liku pomenutog demona. 

Pored naziva đavo, u narodu su korišćeni i neki drugi izrazi, na primer vrag ili sotona, ali ta imena su se retko mogla čuti u svakodnevnom govoru, jer se već sam pomen đavolovog imena smatrao jednakim njegovom dozivanju. Smatralo se da bi đavo mogao čuti svoje ime, doći iz svog sveta i učiniti neko zlo. Ako bi se nekom to ime omaklo, morao je preduzeti odgovarajuće mere: ponegde su se u tom slučaju krstili, ponegde izgovarali neku magičnu formulu (npr. ''daleko mu lepa kuća''). Umesto pravog imena đavola, gotovo svuda su koristili nadimke: nečastivi, nepomenik, tamo on, repati, kusi itd.

 Predanja o postanku đavola često su predstavljala izmenjenu verziju onih hrišćanskih. Na primer, verovalo se da je đavo Božji brat, koji se odelio od Boga. Pri deobi, Bogu je pripao raj, a đavolu pakao. Prema drugom predanju, đavo je bio Božji sustanar, tj. živeli su zajedno na nebu. Vremenom, đavo je počeo da prkosi Bogu i da se nadmeće s njim, i šta god bi Bog stvorio, đavo je nastojao da stvori lepše i bolje. Boga je to najzad naljutilo, pa je proterao đavola u pakao. Postoje i predanja drugačijeg tipa: Bog je dugo samovao, pa je najzad rešio da sebi stvori druga. Prekrstio je svoju senku, i od nje je nastao đavo. Kada je ovaj počeo da se upliće u njegove poslove, Bog mu je stvorio konkurenta- čoveka. Zato je đavo i danas kivan na ljude, pa ih neprestano progoni.

Đavolov zamišljeni izgled takođe je bio pod uticajem hrišćanstva, odnosno hrišćanske ikonografije. Seljaci su ga opisivali onako kako smo navikli da ga vidimo na crkvenim i manastirskim slikama: bio je nalik na čoveka, ali nepodnošljivo ružnog čoveka, imao je krila poput slepog miša, male rogove, životinjske uši, retku jareću bradicu, debele obrve i tanke brkove, i nos povijen do same brade. Zubi su mu bili kao pseći, a nokti poput kandži. Ponekad je imao kozje noge sa goveđim papcima, a ponekad noge kao čovek, samo su mu pete bile okrenute napred, a prsti pozadi. Kao značajno obeležje đavola pominje se, naravno, i njegov rep. Međutim, tu odliku su imali samo mladi đavoli, koje su, inače, i zvali reponjama ili repatima. Rep bi im kasnije otpao, pa su stariji đavoli zato i dobijali epitet ''kusi''. 

Đavo se retko pojavljivao u svom stvarnom obličju, i kao i mnogi drugi demoni, posedovao je sposobnost transformacije. Najčešće se pretvarao u čoveka: u narodnim predanjima vidimo ga kao vojnika. Konjanika, Turčina, čak i kao nevestu; dok grupe đavola paradiraju kao vojska ili kao svatovi. Prema verovanju iz nekih krajeva, transformacija ovog demona nikada nije bila potpuna, jer mu se zubi i nokti nisu mogli promeniti. Pored ljudskog, đavo je mogao uzeti i životinjski lik: obično su to bili jarac, pas ili mačka. Verovalo se da ne može da uzme lik pčele ili ovce, jer je te životinje blagoslovio Bog.

Narod je đavolu dao i određene atribute. Najčešće su to bili mala crvena kapa i crni čarobni štap, u kojima je bila đavolova moć. Kada bi mu ih neki čovek oduzeo, đavolja svojstva su prelazila na novog vlasnika (npr. postao bi vidovit ili bi stekao sposobnost opsenjivanja bližnjih). Da bi ponovo došao u posed svojih stvari, odnosno moći, đavo je bio spreman na sve, tj. ispunjavao je sve želje čoveku koji ih je imao u rukama. 

Postojale su različite vrste đavola, ali je ipak moguće izdvojiti dva osnovna tipa. Prvom tipu pripadaju đavoli nalik na hrišćanske. Oni su bili pravo oličenje zla, i prebivali su isključivo u paklu. Bili su toliko opasni da im je Bog oduzeo krila kako ne bi mogli da napuste svoj svet. Drugi tip čine manje opaki đavoli koji se vrzmaju po našem, ljudskom svetu. Verovalo se da oni mnogo putuju i da se mogu pojaviti u svako vreme i na svakom mestu. Neki lokaliteti su ipak tretirani kao njihova staništa ili kao mesta gde se oni obično pojavljuju, tj. okupljaju: oko vodenica, na mostovima, u blizini izvora i dubokih virova, na planinskim visovima i strmim stenama. O tome govori i toponomastika: Đavolji most na Karažu, Vražje jezero na Durmitoru itd.

Najveći broj narodnih predanja odnosi se na ovaj drugi tip đavola. Može se reći da je to pravi narodni đavo, koji znatno odudara od hrišćanskog. On je u osnovi bio zao, ali ne toliko kao što ga je predstavljala crkva. Više je bio zlobno, zajedljivo biće sklono podvalama i bezazlenim nestašlucima. Retko se pojavljuje i kao čovekov pomagač. Seljaci su u pomoć zvali i Boga i đavola: verovalo se da u opasnosti ''i đavolu treba zapaliti sveću''. U predanjima je u centru pažnje bio odnos đavola i čoveka. 

Đavo ljudima priređuje nevolje i izaziva materijalnu štetu: zaustavlja vodenice, muti izvore itd. Karakteriše ga pre svega lukavstvo: on navodi ljude da lažu, kradu, ili npr. kada muž poželi da ostavi ženu, kaže se da je đavo tu umešao svoje prste. Đavo čoveku čini i usluge, ali traži i protivusluge. Cena je uvek vrlo visoka, o čemu govori izreka ''ko sa đavolom tikve sadi o glavu mu se lupaju''. 

U predanjima je đavo na izvestan način povezan sa ženom, što je i logično u jednom patrijarhalnom društvu (ženu je stvorio đavo, a muškarca bog). U zapadnim krajevima se veruje da žene sklapaju savez sa đavolom: prodaju mu dušu, a za uzvrat postaju veštice. To navodno može da se osveti i samom đavolu, jer žena može da bude toliko zla. Kada đavo uđe u čoveka, opsedne ga i ovaj gubi razum. Đavola isteruju u manastirima: prvo čitanjem molitve ili udarcima jevanđeljem po glavi. U Dečanima još uvek postoje kule gde su zatvarani ljudi za koje se smatralo da ih je opseo đavo.

Predanja nisu vezana samo za čoveka, već i za prirodu. Veruje se, na primer, da prilikom pomračenja đavoli napadaju i proždiru mesec i sunce. Đavo se pojavljuje i kao tvorac (kao paganska božanstva). On stvara kao i Bog, ali uvek hoće da stvori bolje i lepše, što je najčešće bezuspešno. Veruje se da je stvorio kozu, miša, prvu vodenicu, naučio ljude pečenju rakije i kovačkom zanatu. Ovakva verovanja postojala su sve do novijeg vremena: Mirko Barjaktarović je zabeležio verovanje da je ''Švaba prisilio đavola'' da napravi mašine, železnice, parobrod.

Seljaci su se ponekad više bojali đavola nego Boga, ali on ipak nije bio nepobediv. Njegovi neprijatelji su Bog, sv. Sava i sv. Ilija, i neke životinje: vuk, pas, petao. Verovalo se da je đavo stvorio vuka, ali nije mogao da ga oživi, pa je to učinio Bog. I čovek može da pobedi đavola: u nekim krajevima se veruje da je to moguće nožem ili sekirom, ali samo jednim udarcem, jer bi se od dva đavo udvostručio. Zaštite od đavola mogu biti hamajlije, vatra, magijski krug, čarobne reči, a najdelotvornije je, naravno, prekrstiti se i pomoliti se Bogu.

Izvor: Dušan Bandić, Narodna religija Srba u 100 pojmova