Bog

 

Ilustracija: Anđela Đermanović

U srpskim krajevima, kao i svuda u hrišćanskom svetu, pojam Boga predstavlja središte oko koga se konstituiše svekoliko religijsko mišljenje i religijsko ponašanje. Još uvek nije dovoljno istraženo u kojoj meri i na koji način srpski seljaci prihvataju Boga koga im nudi pravoslavna crkva. Evidentno je da u narodu ne postoje jedinstveni, opšteprihvaćeni stavovi o Bogu, već različite, često i sasvim suprotne interpretacije. U najboljem slučaju može se govoriti o stavovima koji se često ponavljaju, ili preovlađuju. Iako velika većina ispitanika izjavljuje da veruje u Boga, odustvo dublje religioznosti primetno je na svakom koraku. Odnosno, srpski seljaci verske istine ne odbacuju, ali ih ne prihvataju zdravo za gotovo. 

To što o postojanju Boga govori Sveto pismo ili lokalni sveštenik njima nije dovoljan dokaz. Neophodan im je i neki dodatni dokaz, i najčešće ga nalaze u kolektivnom iskustvu. Mnogi navode da u Boga veruju zato što u njega veruju i svi ostali žitelji njihovog sela ili njihovog kraja. Pri tome se ne misli samo na sadašnju, već i na prethodne generacije, i zbog toga verovanje ima posebnu težinu. Ipak, vera u Boga ne počiva uvek na iskustvu drugih. Najveći broj žitelja naših sela oslanja se na sopstveno iskustvo. Božije prisustvo oni prepoznaju najčešće u događajima koji govore o tome da Bog kažnjava grešne, a štiti pravedne. Zato u narodu izrazi "ima Boga" i "ima pravde" imaju u isto značenje. Često se dešava da život demantuje ovo shvatanje, ali vernici tada kažu da onaj koji je bez razloga kažnjen okajava grehe svojih predaka. 

U odgovorima na pitanje "Šta je to Bog?" razmimoilaženja su veća nego inače, pa se stiče utisak da svaki pojedinac na našem selu ima svog sopstvenog individualnog Boga. Naravno, u mnoštvu različitih određenja Boga neka se ponavljaju češće nego druga. Najčešći odgovor je da je Bog neka sila (moćna, nevidljiva itd.), ali seljaci ne zamišljaju Boga kao bezličnu silu, kao što su to prirodne sile. Ova "sila" je obdarena razumom i osećajem za pravdu, dakle ima karakteristike bića. I kada govore o Bogu seljaci upotrebljavaju izraze kojima se inače nazivaju bića: On ili Tvorac. Dakle, na našem selu Bog se zamišlja kao biće nalik na čoveka, kao "najstariji od svih ljudi" i sl. Odnos između Boga i ljudi je dvosmeran: možemo ga posmatrati kao odnos ljudi prema Bogu i kao odnos Boga prema ljudima. Seljaci se Bogu retko obraćaju u crkvi, i u nju odlaze više iz društvenih, nego iz verskih razloga. Njihova komunikacija sa Bogom svodi se uglavnom na molitve, koje se mogu upućivati u svako vreme i na svakom mestu. 

Međutim, to nisu crkvene molitve, već molbe ili zahtevi da Bog usliši njihove želje, razreši njihove probleme itd. U ovim molitvama najčešće nema ni strahopoštovanja ni zahvalnosti, već je obraćanje isto kao i obraćanje nekom čoveku, tako da je Bog na našem selu mnogo više "ljudski" a manje "božanski" od onog crkvenog. Odnos Boga prema ljudima je iznad svega pravedan. Kada je reč o pojedincima, jednakost pred Bogom je zagarantovana. Ali, kada su u pitanju narodi, mnogi misle da je Bog posebno naklonjen Srbima, da ih čuva i štiti više nego druge narode, jer je naš narod to "zaslužio", jer je plemenitiji i pravedniji od drugih, kao i zbog toga što su Srbi veliki vernici. Ovo nije preovlađujuće mišljenje, ali je zastupljeno u velikoj meri. Iako trenutna situacija u kojoj se srpski narod nalazi govori protiv ovakvog mišljenja, ispitanici kažu da su Srbi i to nečim (ne navodi se zbog čega) "zaslužili", ali da je ta kazna samo privremena. 

Neki ispitanici tvrde da Bog i "pripada" srpskom narodu, tj. da svaki narod ima svog Boga. Ovo verovanje se obično vezuje za balkanske okvire. Vizija seoskog Boga stvarala se i stvara se, dakle, kroz dijalog Srpske pravoslavne crkve i srpskog seoskog stanovništva. Traj dijalog traje stolećima, a odvija se i danas. To je vreme velikih promena, u kome se odvija proces revitalizacije pravoslavlja na srpskim prostorima, posle 50 godina vladavine jednog ateistički orijentisanog režima. Crkvene poruke dopiru u 38 seosku sredinu, ali se tamo odbacuju ili menjaju, kao i ranije. To je sasvim razumljivo, jer srpski seljaci te poruke mogu prihvatiti samo u onoj meri u kojoj se one uklapaju u njihov način mišljenja, tj. njihovu sliku sveta. Evidentno je, dakle, da vera u Boga na našem selu jeste vera u hrišćanskog, pravoslavnog Boga. Međutim, to je i vera koja je u seoskom kulturnom miljeu pretrpela znatne modifikacije. O nekom seoskom bogu možemo govoriti samo u svetlu njegovog odvajanja od Boga koga proklamuje Crkva. To odvajanje se ispoljava na dve ravni: u načinu na koji srpski seljaci veruju u Boga, i u načinu na koji Boga zamišljaju. 

Ovde je prikazana verzija Boga u našoj seoskoj sredini onakva kakva je danas. Međutim, ta vizija nije stabilna, i može se u budućnosti menjati u skladu sa promenama duhovne klime na našem selu. Primajući hrišćansku veru, Srbi su pre svega morali da prihvate verovanje u hrišćanskog Boga. Prihvatili su, dakle, verovanje u postojanje nevidljivog, duhovnog bića, čija je moć bezgranična, i koje obuhvata čitav univerzum. Naravno, crkva je nastojala da zamisao o jednom takvom biću što dublje prodre u svest narodnih masa. Neke narodne poslovice pokazuju da je ona, bar delimično, uspela u tim nastojanjima. Govorilo se, na primer, "Samo je On sve i sva", "Samo On sve vidi, sve zna i sve može" i slično. To pokazuje jasno prisustvo hrišćanske ideje o Božijoj svemoći i sveprisutnosti u narodu.

 Međutim, ovako apstraktna predstava o Bogu bila je teško prihvatljiva srpskim seljacima. Oni su Boga zamišljali u mnogo konkretnijem obliku: kao biće nalik na čoveka, i u neposrednom dodiru sa ljudima. Naime, obilje podataka pokazuje da navedene poslovice ne izražavaju stvarna shvatanja naroda, već su, po svoj prilici, nastale ponavljanjem reči koje je seoski sveštenik izgovarao u crkvi. Narodni Bog je bio drugačiji, a njegov lik je, prema mišljenju nekih istraživača, bio formiran po uzoru na stara paganska božanstva. Teško je reći u kojoj meri i na koji način je to tako. Kako se hrišćanska predstava o Bogu reflektovala u našoj seoskoj sredini? Bog je u narodnoj mašti imao konkretan, antropomorfan lik: najčešće su ga zamišljali kao starca sa dugom belom bradom. Tako je on opisan u narodnim umotvorinama. I predstava o Božijoj sveprisutnosti je bila u narodu teško prihvatljiva i strana, tako da je Božije prebivalište bilo gotovo uvek tačno locirano. 

Rasprostranjeno je bilo verovanje da on živi na nebu, odnosno u raju, koji se nalazi na nebu. On tamo boravi sa svojim izabranicima, anđelima i svecima, i odatle vidi sve što se dešava na svetu. U Bosni su verovali da sunce predstavlja oko kojim Bog posmatra zemlju i ljude na njoj, pa su se u to Božje oko često i zaklinjali.

 Predstave o nebu kao Božijem boravištu jasno su se ispoljavale i u vezi sa praznikom Bogojavljenja: seljaci su mislili da se noć uoči tog praznika otvaraju nebesa i da se tamo pojavljuje sam Bog. Svako ko bi tada Bogu nešto zatražio to bi i dobio, ali se smela izreći samo jedna želja. Pored verovanja o nebeskom boravištu Boga, postojala su i druga, po svemu sudeći još starija. Pojedina predanja govore o tome da Bog boravi na zemlji, na primer, negde na istoku. U jednom predanju se pominje čovek koji se, u potrazi za Bogom, upućuje na tu stranu, i tamo ga i nalazi. Ni predstave o Božijoj svemoći nisu bile do kraja iskristalisane. 

U predanjima njegova moć doseže samo do izvesnih granica. Verovalo se, na primer, da on ne može izmeniti ono što su suđaje ili suđenice odredile, tj. da je tako određena ljudska sudbina izvan njegove kontrole. U interpretaciji srpskih seljaka, Bog je upravljao svetom, ali više kao neki moćan vladar, nego kao svemoćno biće. Obično ga u predanjima vidimo na čelu svete hijerarhije, koju sačinjavaju sveci i anđeli.

 U jednoj pripoveci Bog saziva skup svih svetaca da bi im razdelio dužnosti. Trag ove raspodele svetačkih funkcija sačuvao se i u narodnoj pesmi "Sveci blago dijele". Poslušnost ovih Božijih podanika bila je apsolutna (izreke "Kome Bog, onom i svi sveci (pomažu)", "Kad Bog neće, sveci ne mogu"). Sveci i anđeli figurirali su kao neka vrsta 39 Božijih operativaca, tj. prema njegovim naređenjimasu delovali na zemlji i regulisali zbivanja na njoj. Bog je ponekad i lično silazio među ljude. Prikazan je kako, obično prerušen u prosjaka, putuje svojim "carstvom". Nekada putuje sam, a nekad u društvu sa nekim od svetaca, najčešće sa svetim Petrom. 

Tokom svojih lutanja, on iskušava ljude, pa ih, prema zasluzi, nagrađuje ili kažnjava. Najčešće iskušava njihovu gostoljubivost: česta su predanja o tome kako bogataš odbija da ga ugosti, a siromašan prihvata, pa svakog stiže zasluženo... Po hrišćanskom učenju, Bog je tvorac svega postojećeg. Narod je i to prihvatio na svoj način, i Božiju moć stvaranja je prikazivao u mnogo konkretnijem obliku. U predanjima se Bog javlja kao tvorac ove ili one životinjske ili biljne vrste, nekog kulturnog dobra, ili prirodne pojave (predanje o postanku pčele). 

Verovalo se takođe da Bog često menja poredak stvari, da menja ono što je već stvoreno. Karakteristike neke biljne ili životinjske vrste tumače se kao posledica njegove intervencije. I ovde njegovo delovanje odudara od hrišćanskog: Bog ne postupa kao uzvišeno i apsolutno pravedno biće, već kao čovek, koji se rukovodi svojim interesima i podleže svojim emocijama. On blagosilja ona bića koja su mu učinila neku uslugu, a proklinje ona koja su mu se zamerila, ali blagoslov ili kletva ne pogađaju jedinku, već čitavu vrstu. Na taj način se, npr. objašnjavalo zašto pčela proizvodi med, zašto lasta svija gnezdo pod ljudskim krovom itd. Hrišćanski Bog je bog svih ljudi. 

Međutim, u nekim našim krajevima postoje i drugačija shvatanja, tj. tendencija da se Bog predstavi kao biće koje je naklonjeno Srbima, i koje im, u izvesnom smislu, pripada. Ponegde su ove predstave o hrišćanskom i nacionalnom Bogu izmešane, pa postoje narodne izreke: "Bog je naš jači od turskoga", "Bog čuva Srbiju" i slične

Izvor: Dušan Bandić - "Srpski seoski Bog"- Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko; 100 pojmova