Kult mrtvih kod neandertalaca

 

Ilustracija: Anđela Đermanović

Neandertalac je prvo ljudsko biće koje je svoje mrtve s pijetetom sahranjivalo i tom prilikom povezivalo sa kamenjem. Na nekoliko mesta u Francuskoj i Italiji pokojnik je zaštićen lomljenim kamenom, oblucima ili kamenim pločama. U Regurduu (Francuska) pokojnik je položen na veliku gomilu kamena, pokraj koje je sagrađena kamena konstrukcija za skelet medveda. Ta i nešto jednostavnije konstrukcije u pećini Monte Čirčeo (Italija) anticipiraju celokupnu kasniju funeralnu arhitekturu u kojoj kamen zadobija simboličnu vrednost jer štiti i učvršćuje ono što zaslužuje najveći pijetet i što se smatra najvećom svetinjom. 

Na pojedinim skeletima neandertalca primećeni su tragovi izvesnih oboljenja koja su dovodila do sakatosti ili nesposobnosti za kretanje i rad. Činjenica da su i takvi članovi zajednice negovani i s pijetetom sahranjeni ukazuju na humana osećanja neandertalaca. 

Mrtvi su sahranjivani u stavu spavača, tj. polagani su na bok, najčešće desni, sa povijenim kolenima. U La Ferasiju (Francuska), u grobovima odraslih i dece nađene su brižno oblikovane kamene alatke kao grobni prilozi.

 Da je ljudskoj glavi ukazivano posebno poštovanje, pokazuju izdvojeno sahranjene lobanje ili običaj da se bazalna strana lobanje proširuje kako bi se izvukao mozak. Zajednica neandertalaca koja je naseljavala Krapinu (Hrvatska) lomila je kosti pokojnika s namerom da dođe do srži. Ti tragovi kanibalizma upućuju u stvari na ritualno kušanje mesa umrlih srodnika, kakvo je posvedočeno u mnogim kasnim kulturama, kao i u kulturi današnjih zaostalih zajednica. Kult lobanje i ritualna antropogafija možda su čak bili poznati i H. erectusu, jer na to upućuju činjenice da su ostaci te ljudske vrste najčešće nalaženi u fragmentima. 

Za kult predaka se verovatno vezuje i elipsoidna pločica od mamutovog zuba obojena okerom, koja je nađena u Tati (Mađarska), a koja veoma mnogo podseća na čuringe kod današnjih zaostalih zajednica.Skladištenje kostiju medveda u kamenoj konstrukciji u Regorduu, kao i stavljanje medveđih lobanja u pećinske niše, koje je dokumentovano na više mesta u alpskom prostoru, a i u Jugoslaviji (Veternica), teško je pouzdano protumačiti. Takvi nalazi upućuju na zaključak da je čovek srednjeg paleolita uspostavio bliski odnos sa određenim vrstama životinja i da je njihove kosti brižno sakupljao i slagao, možda s ciljem da se iskupi za njihovo ubistvo ili obezbedi njihovo oživljavanje.

Neandertalac je tvorac i najstarijih sakralnih konstrukcija. Neke pećine ili pojedine odaje u njima preobražene su u svetilišta na taj načni što su u njima formirane gomile od sferoidnih krečnjačkih oblutaka (npr. u Hijeninoj pećini kod Arsir Kira u Francuskoj) ili tako što je ljudsku lobanju polagao u venac od kamena (npr. u pećini na Monte Čirčeu u Italiji). Slične gomile oblutaka nađene su i u nekim prebivalištima neandertalaca u Africi, i to pokraj izvora. Ostaje neizvesno da li su te gomile žrtvenici, zavetni darovi ili obeležja mesta epifanije natprirodnih sila. 

Postoje mnoge analogije u kasnijim kulturama: kamene gomile u grčkom svetu posvećene Hermesu i one iz Starog zaveta koje su znak božanske prisutnosti i obeležje magijskih mesta. Pomenute konstrukcije pokazuju da je kamen, a posebno oblutak, u srednjem paleolitu povezan sa onim što je u svim kasnijim razdobljima smatrano svetinjom: sa grobom i precima, sa svetim mestima i sa boravištima natprirodnih bića. Te konstrukcije anticipiraju kamenu grobnicu, kameni žrtvenik, kameni omfalos i idol.

Izvor: Dragoslav Srejović Leksikon religija i mitova drevne Evrope