Medved u narodnim verovanjima

Ilustracija: Anđela Đermanović

U vreme sistematskog prikupljanja empirijske građe o narodnoj religiji, predstave o medvedu nisu bile toliko rasprostranjene ni izdiferencirane, kao o vuku ili zmiji. Jedan od razloga za to  je što su mnogi krajevima medvedi već bili istrebljeni. Ali, i takav materijal kojim danas raspolažemo jasno pokazuje da je kult te životinje igrao značajnu ulogu u životu srpskih seljaka. Neke njegove karakteristike se još uvek mogu prepoznati. U izgledu i ponašanju medveda postoji nešto što podseća na čoveka, pa je na osnovu tog antropomorfizma i izgrađen njegov mitski lik. Medved je, dakle, uglavnom fugurirao kao mitski dvojnik čoveka. Na primer, zamišljao se kao biće ljudskog porekla. Često se sreće verovanje da je medved nekada bio čovek koji je odstupio od normi ponašanja utvrđenih tradicijom. 

U Crnoj Gori i Bosni i Hercegovini veruje se da medved potiče od osobe koja je mesila testo nogama ili od pekara koji se usudio da pred Boga izađe sa rukam prljavim od testa i brašna. Poistovećivanje medveda i čoveka ispoljava se i u predstavama o polnim odnosima među njima. Iz takvih odnosa se, prema verovanju, rađalo muško dete koje je imalo lik čoveka i natprirodnu snagu medveda. 

Ovim motivom inspirisano je i poznato predanje o Međedoviću. Ono ima više varijanti. Ali je siže svuda isti: medved je oteo ženu koja je išla šumom i odveo je u svoju pećinu. Iz tog ''braka'' rodilo se muško dete, Međedović. Žena je ubrzo pobegla, a medved je sam odgajao dete. Kada je on porastao i ojačao, otišao je u svet. Obdaren natprirodnom snagom on je, poput mitskih bića, činio čuda boreći se sa bićima koja pripadaju svetu mašte. O nekadašnjem poštovanju medveda svedoči i praznik koji mu je bio posvećen. To je sveti Andreja (30.11./13.12), koji se u narodu naziva i Mečkin dan. On se uglavnom praznuje u istočnoj Srbiji. 

Dosledno poštovanje nekih pravila za vreme praznika pokazuje da su medvedi zamišljani kao opasna i osvetoljubiva bića. Posebno su se izbegavali poslovi u vezi sa kožom (popravka ili izrada opanaka), jer bi medved zadavio onog ko prekrši zabrane. 

Praznik se proslavljao i kada medveda više nije bilo, tj. on je postao imaginarno biće, mitski predstavnik vrste koja je prestala da postoji. Tom lokalnom božanstvu ukazivalo se dužno poštovanje: obraćali su mu se na poseban način (eufemizmom ''teta'') i prinosili odgovarajuću žrtvu, koja je vremenom izgubila prvobitni značaj i pretvorila se u neku vrstu zabave. Domaćica je obično iznosila dva-tri klipa kukuruza na kriv kuće, i govorila deci da ove ponude nosi teti, tj. mečki. Napolju bi krišom okrunila nekoliko zrna,a sutradan ujutru pokazivala klipove deci, i govorila im da je mečka dolazila preko noći i jela kukuruz. Okrunjeni klip bi zatim stavili u čašu sa vinom, iz koje su svi ukućani morali da otpiju. Verovalo se da će na taj način biti zaštićeni od bolesti.

Izvor: Dušan Bandić, Narodna religija Srba u 100 pojmova