Ubijanje staraca (Lapot)

Ilustracija: Anđela Đermanović

Usled oskudice u sredstvima za život, "primitivni i poluobrazovani narodi" izdržavali su teške i naporne borbe, zbog čega su njihovi članovi nesposobni za privređivanje smatrani suvišnim i nepotrebnim, pa su kao takvi napuštani ili ubijani. Ovo će biti, kako se misli, jedan od glavnih razloga običaju napuštanja ili ubijanja staraca i iznemoglih kod nekih plemena. Ovaj običaj je postojao kod svih primitivnih plemena, kao i kod mnogih današnjih naroda u Evropi i Aziji. Ima predanja da su i stari Sloveni, a i pojedni slovenski narodi napuštali ili ubijali svoje stare članove. 

U nekim našim krajevima i do danas su se očuvala predanja o ovom  običaju, poznatom pod imenom lapot ili pustenovanje, sa kojim su u vezi i priče o "Nemrima", o "nekom starom narodu" čiji su starci dugo živeli, nisu umirali, pa su ih zbog toga morali ubijati. Narodna predanja o ubijanju starih ljudi rasprostranjena su mahom u našim dinarskim predelima, pa u istočnoj Srbiji i Makedoniji, dakle u krajevima u kojima su najviše očuvana i vrlo stara narodna predanja. 

Po predanjima iz dinarskih predela i iz istočne Srbije, običaj ubijanja staraca poznat je pod imenom lapot (istočna Srbija) i pustenovanje (u Crnoj Gori). Po narodnom shvatanju razlog ubijanju starih ljudi bio je njihov dug život, zatim iznemoglost i nesposobnost za rad, zbog čega su bili samo na teretu, a i da bi ih oslobodili staračkih muka. Po narodnim predanjima iz svih naših krajeva jasan i glavni razlog ovom vrlo starom običaju bio je ekonomske prirode. Ali pored ovog, prektično, narodno predanje ističe i drugi- razlog milosrđa. 

Ukazujući na ubijanje starih ljudi na Sardiniji (stanovnici Sardinije, kada im roditelji ostare, izvedu ih na mesto gde će biti sahranjeni, pa ih postave na ivicu iskopanog groba. Onda svako svog oca udari i obori u grob. Starci se raduju smrti, smatraju se srećnim i umiru u smehu i zadovoljni), zatim na običaj ubijanja dva čoveka jednom godišnje u staroj Grčkoj (naročito u Atini, na dva čoveka se svale gresi celog naroda, i oni se, kao žrtva, ubijaju. 

Ovi ljudi su se, dok su vođeni na pogubljenje, smejali, a Čajkanović misli da je ovo utoliko verovatnije jer je tokom celog žrtvovanja bila obavezna veselost i dobro raspoloženje) i prinošenje dece na žrtvu bogu Kronu kod Feničana (ako se nadju velikom dobitku, zavetuju se Kronu da će, ako im stvar uspe, prineti dete na žrtvu. Dete se zapali na Kronovoj statui, a usta su im razvučena, nalik na smeh), Čajkanović se ne slaže sa mišljenjem onih autora koji smatraju da su ovo ubijanje izazvale ekonomske nevolje. On ne prihvata njihovo objašnjenje za koje je znao još Strabon (grčki geograf iz I veka pre n.e.), jer ono nije verovatno, bar ukoliko se običaj odnosi na indoevropske i semitske narode. 

Čajkanović iznosi razloge zbog kojih tako misli, među kojima i ovaj, vrlo poznat: da su starci bili poštovani pa su uživali naročite privilegije i vlast, i zaključuje da je "prirodnije pokušati ubijanje staraca posmatrati kao religijski fenomen, pošto su i za ubijanje dece, naročito prvenaca, svakako postojali religijski, a ne ekonomski razlozi". Ovde se Drobnjaković ne slaže sa Čajkanovićem. On se poziva na podatak da su stari Sloveni potapali novorođenčad u hladnu vodu, da bi preživeli samo oni najizdržljiviji, što je očito ekonomski razlog, pa se to može primeniti i na Feničane. 

Kod našeg naroda očuvala su se i živa predanja o dobu i o razlozima prestanka ovog običaja. O tome je pisao T. Đorđević, i on smatra da je razlog nestajanja ovog običaja bila "mudrost i iskustvo starih ljudi", pa je zbog toga prestalo njihovo ubijanje. Međutim, osim toga, postojao je i jedan drugi razlog, a to je želja mlađih da, sebe radi, pošto i oni kada ostare takođe dolaze na red za ubijanje, prestanu sa ovim običajem.

Izvor: Dušan Bandić, Narodna religija Srba u 100 pojmova (treba proveriti)