Veštičarenje: činjenica ili fikcija?

Ilustracija: Anđela Đermanović

Verovanje 1: Veštice su zapravo bile veštice.

Ovo je skoro u potpunosti mit. 

Znamo da su se neki ljudi u Evropi u to vreme bavili štetnom magijom; istoričari i arheolozi su pronašli mnoge primere lutaka i životinjskih srca probušenih iglama. Ovi objekti su korišćeni i za napad i za zaštitu. Međutim, uglavnom su optuženi za veštičarenje optuženi zbog međuljudskih sukoba, a ne zato što su ikada praktikovali magiju ili veštičarenje.

Nasilje protiv onih koji su optuženi da se bave vradžbinama u drugim delovima sveta danas deli istu društvenu dinamiku kao u Evropi. U Papui Novoj Gvineji, na primer, oni optuženi za veštičarenje se obično ne identifikuju kao veštice; a najnovija istraživanja u ovoj oblasti sugerišu da ove optužbe najčešće potiču iz lokalnih negodovanja i ljubomore.

Verovanje 2: Veštice su bile žene.

Da i ne!

Tokom perioda suđenja za veštičarenje u Evropi (otprilike između 1450. i 1750. godine), češće su žene bile optužene i pogubljene za veštičarenje. ali muškarci su takođe mogli biti optuženi da se bave vradžbinama, a u nekim zemljama je zapravo bila veća verovatnoća da su pod sumnjom nego žene; na primer, preko 90% optuženih veštica na Islandu bili su muškarci. Rusija i Estonija su takođe gonile više muškaraca nego žena zbog veštičarenja.

Međutim, uglavnom su one optužene da su veštice bile žene. U Engleskoj su žene činile otprilike 90% optuženih; u Svetom rimskom carstvu gde se uglavnom govori nemački, ovaj broj je iznosio 76%; u Mađarskoj 90%; u Švajcarskoj preko 95%; a u delovima Francuske 76%. i muškarci i žene nazivani su „vešticama“ (ne čarobnjacima!) i često su optuženi za izvođenje štetne magije (maleficium). Muškarci su ponekad bili optuženi da praktikuju više „naučenih“ vrsta magije — kao što je prizivanje demona — ali su i žene mogle biti optužene za ove zločine.

Ako pogledamo širom sveta danas, žene su možda pretežno optužene za veštičarenje, iako postoje specifični slučajevi u kojima to izgleda nije slučaj.

Verovanje 3: Vikanske i paganske tradicije nastavljaju sa ranijim verovanjima i praksama.

Najveća razlika između onih koji su optuženi za veštičarenje u prošlosti i onih koji danas prihvataju ovu oznaku je u tome što se oni u prošlosti nisu (kao što je gore rečeno) identifikovali kao veštice. Nisu se bavili vradžbinama; nisu bili deo bilo koje vrste podzemne religije ili pokreta.

Kao što je pomenuto, neki ljudi jesu praktikovali crnu magiju – ali verovanja o veštičjim subotama i klanovima  – bila su u glavama tužitelja i nisu odražavala stvarnost.

Moderne vikanske i paganske tradicije su izuzetno velike i raznovrsne. Iako se oslanjaju na dužu tradiciju, većina se pojavila tokom dvadesetog veka, a ne u ranom modernom periodu. Umetnici danas istražuju produktivnu tenziju između novih, često osnaženih koncepata veštice i mnogo mračnijih i opasnijih asocijacija.

Verovanje 4: Verovanje u vradžbine okončano je usponom nauke.

 Razlozi zbog kojih su progoni za veštičarenje u Evropi opali — i specifična uloga moderne nauke u tom opadanju — su sporni. Ali danas većina istoričara tvrdi da su zakonske promene i okončanje torture bili važni faktori od rastućeg skepticizma. Za mnoge zemlje u sedamnaestom i osamnaestom veku (krajnja tačka gonjenja za veštičarenje u Evropi), veštičarenje je i dalje postojalo: ljudi jednostavno nisu znali kako da to dokažu ili opovrgnu na sudu.

Ustvari, evropska suđenja vešticama zapravo su se poklopila sa usponom moderne nauke u Evropi. Drugim rečima, nauka nije samo uspela u verovanju u vradžbine. mnogi ugledni naučnici su se ozbiljno zainteresovali za forme magije, dodatno osporivši mit da je savremeni Zapad razočaran. 

Još jedna stvar koju treba primetiti je da opadanje suđenja za veštičarenje nije korespondiralo sa padom verovanja u moć veštičarenja. U stvari, verovanje u veštičarenje nastavilo se u Evropi bar do kasnog devetnaestog veka.

Verovanje da je nauka izazvala „kraj“ veštičarenja razočarenjem evropskog uma imalo je ogromne posledice na to kako se danas nosimo sa veštičarstvom. Dugo je podupirao različite napore da se okonča nasilje povezano sa optužbama za veštičarenje u kolonijalnom i postkolonijalnom kontekstu. na primer, evropski misionari u devetnaestom i dvadesetom veku pokušavali su da pouče 'pagane' o prirodnim zakonima i nauci kao načinu da 'razočaraju' (kako su misionari to videli) njihov 'sujeverje', 'magični' i 'animistički' pogled na svet. za primer, pogledajte ovaj tekst iz 1950. Zdravstveni službenici su takođe pokušali da zaustave ljude da veruju u vradžbine, tvrdeći da ako samo bolje razumeju nauku, onda ne bi verovali u čarobnjaštvo. neki su čak predložili da se izvrše javne autopsije onih koji su umrli od čarobnjaštva - način da se koristi nauka da se ljudima dokaže da to nije slučaj.

Izvor: Witchcraft: Fact or Fiction?