Zavetina

 

Ilustracija: Anđela Đermanović

Među narodnim običajima koji su trag nekadašnjih paganskih kultova i rituala (kult je poštovanje i obožavanje određenog mitskog subjekta, bilo da je to biljka, životinja, predmet, prirodna sila, mitsko biće, pokojnici i slično, dok je ritual skup pravila i postupaka kojima se javno ili tajno izražava to poštovanje) ističe se institucija zavetine, koja je još uvek prisutna u mnogim našim selima. 

Za razliku od običaja koji su ostatak prehrišćanskih pogleda na svet u privatnom kultu- životni ciklus običaja, porodična slava i drugi običaji koji se praktikuju u krugu domaćinstva- zavetina je trag običaja koji su se praktikovali za opšte dobro, u interesu svih žitelja jedne ljudske zajednice. Prema tome, zavetina je nesumnjivo trag kolektivnih prehrišćanskih shvatanja koja su imala značajnu društvenu funkciju.

Vremenom su mnogi od njenih nekadašnjih elemenata jako reducirani, a neki u toj meri hristijanizovani da narod više nije ni svestan osnovnog značenja i porekla ove narodne svečanosti. Običaj se još održava po inerciji, sa izbledelom religioznom, ali sačuvanom religioznom komponentom. On danas ima značaj seoske svečanosti tokom koje se primaju gosti sa strane. To se čini radi viđenja sa prijateljima, zajedničkog provoda i veselja, poslovnih sastanaka ili pružanja prilike mladima da uspostave veze iz kojih će se izroditi eventualni brakovi.

 Iako znatno izmenjena i reducirana, udaljena od svojih prvobitnih oblika, zavetina i danas ima više bitnih elemenata, na osnovu kojih bi moglo da se rekonstruiše i dokuči njeno poreklo, da se utvrde temelji iz kojih je ona izrasla. Severoistočna Srbija je region gde se ova svečanost i do danas očuvala sa mnogim elementima koji su se u drugim krajevima već izgubili. Stoga današnji oblik zavetine u ovom prostoru pruža pogodnu osnovu za utvrđivanje nekadašnjeg izgleda ove svečanosti, za  praćenje njene evolucije od prvobitne ka sadašnjoj funkciji i za iznalaženje izvora iz kojih je potekla. 

Zečević iznosi opise zavetine koje su dali stariji istraživači: Vuk Karadžić, Milan Đ. Milićević (zavetina je u selu ono što je u kući krsno ime), Sima Trojanović (iz Timočke krajine). Po sadržaju i po toku ceremonije zavetina je svuda ista. U svim krajevima elementi zavetine variraju, počevši od službe u crkvi ili pod glavnim zapisom sa trostrukim obilaženjem hrama ili stabla , preko ritualnog ophoda krstonoša, sve do ritualnog klanja žrtve i sakralnog obeda pod zapisom. 

Međutim, u severoistočnoj Srbiji uočen je niz detalja, koji se ne spominju u opisima iz drugih krajeva. Te pojedinosti su veoma značajne i mogu pomoći pri objašnjenju geneze obreda i njegove nekadašnje funkcije u životu ljudi. Među radnjama pod zapisom treba pomenuti kićenje ovog svetog drveta svežim cvećem, što na sam dan zavetine rano ujutru obavljaju žene. Pod zapisom je redovno kameni krst ili drugačije oblikovani kamen. Takođe su uočeni neki važni elementi koji prate kretanje ritualne povorke. Zanimljivo je da se pravac kretanja te povorke usmerava tako da ona pređe preko neke vode. Kod vode se zastaje, pa se ikone i barjaci kvase, a učesnici povorke prskaju sveštenika vodom. Najzad, potrebno je pomenuti i elemente kulta mrtvih, koji redovno prate zavetinu u ovom kraju. O zavetini se redovno javlja muzika i kolo namenjeni mrtvima, a na groblju se održavaju pomeni. 

Sadržina i funkcija zavetine 

Pre svega, zavetinu treba sadržinski razgraničiti i odvojiti od institucije domaće slave. Gotovo svi opisivači govore o zavetini kao kolektivnoj seoskoj slavi, kada pojedini domaćini primaju goste i drugih mesta, što čine i o svojoj porodičnoj slavi. To je nesumnjivo tačno, međutim, ovom prilikom treba naglasiti da je primanje gostiju tek sekundaran i jedan od sporednih elemenata slave. Sve druge ritualne radnje i rekviziti koji su prisutni o slavi izostaju o zavetini, ali se pojavljuju drugi pošto je i svrha zavetine drugačija. 

Tom prilikom se u kući ne pali sveća, ne seče se kolač, nema žita itd. S druge strane, zavetina nikada ne pada u post, pa je trpeza bogata, sa ciljem da se gosti što bilje počaste. Ovo pokazuje da primanje gostiju o zavetini ima svetovni, a ne sakralni karakter. Za porodičnu slavu u ovom kraju je pokazano da ona svoje poreklo ima u kultu predaka jednog roda ili porodice, dok je zavetina namenjena stimulisanju ili ograničenju prirodnih pojava za dobrobit ljudi. Ona predstavlja svečanost svih žitelja jednoga sela i njegove teritorije bez obzira na rodovsku ili porodičnu pripadnost.

Kao što se vidi, u prvom slučaju se radi o privatnom, a u drugom- o javnom kultu. Razlika je suštinska i veoma jasno odvaja ove dve svečanosti. Uplitanje nekih slavskih elementa u zavetinu (sečenje kolača pod zapisom, na primer) možda se u nju infiltriralo posredstvom hrišćanstva, a može biti da je do toga došlo kontaminacijom elemenata podstaknutih delimičnom društvenom funkcijom oba običaja. Pošto je pokazana razlika između slave i zavetine, termin ''seoska slava'' se može zanemariti tokom dalje analize.

 Naziv ''zavetina'' odvešće nas dalje u suštinu samog običaja. Očigledno je da naziv dolazi od reči zavet, a to označava obećanje i ispunjenje obećanja. Meštani su se,dakle, zavetovali da određeni dan u godini praznuju i da ga posvećuju nekome ili nečemu, od koga ili od čega očekuju adekvatnu uslugu, zaštitu i pomoć. Zanimljivo je analizirati i vreme kada padaju zavetine. Za razliku od domaćih slava, koje su uglavnom raspoređene u zimskom periodu godine, zavetine se uvek održavaju u toplom periodu, onda kada je vegetacija u punom bujanju. Ova činjenica sama za sebe govori da se radi o agrarnom ritualu. Usevima treba obezbediti dovoljno vlage, ali ih i zaštiti od prekomernih padavina i atmosferskih nepogoda. Ovo je osnovni motiv koji se nalazi u genezi zavetine.

Vuk kaže da se zavetine obavljaju u intervalu od Uskrsa do Petrova posta, a taj  raspon vremena se poklapa sa vegetacionim ciklusom. U severoistočnoj Srbiji ona se praktikuje uglavnom na Spasovdan i oko Duhova. U našoj narodnoj religiji ova dva praznika su veoma karakteristična. Spasovdan i četvrtci koji mu prethode (od Velikog četvrtka) praznuju se zbog groma i grada, a Duhovi su uglavnom htonski praznik. Ako se imaju u vidu shvatanja narodne religije o ova dva praznika naći će se jedna potvrda navedenoj tezi. Htonski karakter Duhova ilustruje narodna verovanja da mrtvi mogu uticati na atmosferske pojave- u njihovom izazivanju ili sprečavanju. To se u narodnoj religiji smatra jednom od najvažnijih dužnosti mrtvih prema živima. Mrtvi uopšte imaju važnu ulogu u donošenju plodnosti. 

Zapis 

Kao što je u opisima naglašeno, zapis je lisnato drvo, koje u obredu zavetine ima svojstvo svetog drveta i svetilišta. Zapis se veoma poštuje i niko ne želi da sa njega lomi grane radi upotrebe ili da bilo čime oskrnavi njegovo podnožje. Tabuisano je čak i spavanje pod zapisom. Smatralo se da bi kršenjem ovih nepisanih pravila čovek na sebe navukao osvetu natprirodnih bića koja gospodare atmosferskim pojavama, pa bi on ili njegov bližnji poginuo od groma ili bi mu imovina nastradala od nepogode. Na isti način poštuje se i svako drvo koje udari grom. Iako je oštećeno ili mrtvo, niko ga ne bi upotrebio ni za građu ni za ogrev.

 Zapis se poštuje čak i onda kada se sasuši ili satrune, i ni tada ga niko ne bi upotrebio u ekonomske svrhe. Kada ga sasvim nestane, poštuje se i samo mesto gde je nekada bio. Stoga se u toponomastici pojavljuje više mesta pod nazivom '''zapis'', iako na tom mestu više nema traga bilo kakvom drvetu. U toponomastici ovog kraja zabeleženo je više takvih mesta, bilo pod imenom zapis, ili pod imenom praznika u koji pada zavetina (Trojice, Đurđevdan itd.). Ranije su ljudi voleli da na svom imanju imaju zapis, pošto su verovali da im je u tom slučaju imanje zaštićeno od groma i nepogode. U odnosu na vrstu drveta, može se utvrditi da funkcija zapisa uglavnom pripada hrastu.

 U slovenskoj starini hrast je pripadao bogu gromovniku, a postoje mnogi pisani dokumenti o ''Perunovom dubu''. Naš folklor je prepun uspomena na to da je hrast nekada bio posvećen bogu gromovniku, da je bio sveto drvo pod kojim su se obavljali obredi, ponekad čak i u simbiozi sa hrišćanskim. Mnogi od naših zapisa su, kao i kod starih Slovena, ograđeni. U slučaju da selo nema crkve, zapis je zamenjivao i bogomolju. U okolini Peći crkva je ove paganske svetinje prihvatala na taj način što je pop sa crkvenjakom, uz odgovarajuće obrede, obilazio sve hrastove zapise svoje parohije i osvećivao tako što bi u njih urezivao krst.

 Hrastovo drveće, koje je narod nazivao zapisima, dobro je poznato u svim krajevima Srbije. To se drveće smatralo svetim i imalo je funkciju bogomolje, a katkad se smatralo i rezidencijom samog božanstva. Osobine koje su se pripisivale tom drveću: da ono štiti od groma, grada ili drugih atmosferskih nepogoda, kao i činjenica da su se pod tim drvetom obavljale molitve za kišu, jasno svedoče da je to drvo nekada bilo posvećeno bogu gromovniku. Analogije ovakvim našim verovanjima nalaze se u klasičnim i drugim mitologijama, što je jasna indikacija da je ovo verovanje veoma staro i da vodi poreklo iz prazajednice evropskih naroda. Vrhovni bogovi ovih naroda bili su gromovnici, a simbol im je bio hrast (Zevs, Jupiter, germanski Tor). Jedno drvo je ''glavni zapis'' i ono se nalazi u naselju ili njegovoj blizini. Tu se obavlja najvažniji deo rituala. Poljski zapisi su zapisi nižeg ranga. Da su seoski zapisi nekada, dok zidane crkve nisu dospele do sela, imali funkciju bogomolje, dokumentovano je brojnim primerima. Zaključeno je i da su mnoge crkve izgrađene na mestu, ili pored ovog svetog drveta. 

 Ritualni ophod 

Ritualna povorka, čija je svrha obezbeđenje poljske plodnosti, formira se i polazi od glavnog zapisa ili od crkve kao kasnije zamene paganskog svetilišta. Učesnici tu dobijaju rekvizite, koji se sastoje od crkvenih barjaka, ikona i krstova, pa zajedno sa sveštenikom formiraju povorku koja kreće u polje. Povorka mora obići sve zapise u ataru. Ti zapisi obično obeležavaju i ivicu atara, tako da se u stvari zatvara krug oko njega. Ovo bi moglo da predstavlja u našoj nauci veoma dobro poznat postupak magijskog okruživanja, koji se praktikuje sa ciljem da se okruženi prostor zaštiti od svih nedaća.

 Prilikom kretanja krstonoša kroz polje ili pored pojedinih domova, žene ih prskaju vodom i posipaju žitom. Ovaj postupak takođe pripada krugu magijskih radnji. U gotovo svim našim narodnim obredima magijske radnje su koegzistentne sa religioznim ritualnom, čime se različitim sredstvima, ali upotrebljenim kumulativno, želi postići isti cilj. Obe ove magijske radnje nije teško objasniti. Prva predstavlja mađijanje za kišu (kao i kod dodola), dok druga treba da izazove obilje u agrarnim prinosima. Potrebno je napomenuti da se prilikom prolaska krstonoša pred njih iznose i bolesnici sa ciljem izlečenja. Ovo je dokaz da se krstonošama pripisuju isceliteljske moći, tj. svojstva natprirodnih bića.

 Značajan je i momenat što se niko neće naljutiti ako prilikom prolaska kroz polja krstonoše pogaze useve na imanju koje se nađe na putu kretanja povorke. Naprotiv, takav će domaćin biti veoma zadovoljan, pošto se smatra da je samim faktom prolaska povorke imanje zaštićeno od grada i drugih nepogoda tokom celog vegetacionog ciklusa. Tokom svog kretanja krstonoše pevaju poznate pesme sa refrenom ''gospodi pomiluj'' i tekstovima kojima se želi dovoljno vlage i plodnost za useve. Kod svakog zapisa povorka se zaustavlja, obiđe tri puta oko njega, pa se zapis ''osveti'' i ''pričesti''. Osvećenje se sastoji od obnavljanja urezanog krsta, a pričešće se vrši na taj način što se svrdlom u drvetu načini udubljenje u koje se stavljaju ulje i tamjan. Najzad, povorka se vraća do glavnog zapisa, gde se obavlja glavni obred, zajedno se obeduje, a zatim proslavlja. Još dva momenta veoma su značajna za utvrđivanje porekla i funkcije zavetine.

Vršeći ophod, učesnici povorke nastoje da pređu preko reke, potoka ili kakve druge vode, gde se zaustavljaju, zagaze u vodu, pa tu potope koplja od barjaka, peru krstove i ikone, a sveštenika prskaju vodom. Oba ova elementa, iako imaju hrišćansku formu, odvešće nas do paganske sadržine. Veoma je teško razlučiti hrišćanske od paganskih elemenata u onim obredim koji očito potiču iz paganstva, a dugim putem do savremenosti očigledno su trpeli uticaje hrišćanstva, pa danas predstavljaju pagansko-hrišćansku simbiozu. U ovom slučaju treba se upitati šta u oćigledno paganskom ritualnom ophodu predstavljaju eminentno crkveni rekviziti, kao što su barjaci, ikone ili krstovi. Sigurno je da se radi o hrišćanskom plaštu kojim je zaodenuta paganska sadržina. Na sreću, u ovom pitanju se ne treba mnogo kolebati, pošto ga je, ubedljivo i dokumentovano, razrešio Čajkanović. On kaže da ikone i drugi crkveni rekviziti, koji se u narodnim obredima peru ili potapaju u vodu, predstavljaju paganske idole. U našem slučaju, ovo njegovo tumačenje je veoma prihvatljivo. Poznata je i mnogo puta potvrđena činjenica da je crkva u upornoj borbi protiv još upornijeg paganstva, duboko ukorenjenog u narodnu dušu, bila prinuđena da čini kompromise. Ona se zadovoljavala time da paganskoj sadržini nametne svoja spoljna obeležja, pa je to svakako i ovde slučaj. Iz drugog elementa- da sveštenik mora zagaziti u vodu, a krstonoše ga prskaju, nazire se ljudska žrtva vodi, pošto je to nesumnjivo rudiment nekadašnjeg stvarnog davljenja.

 Obred i žrtva 

Najvažnji obred zavetine obavlja se pod glavnim zapisom. Kao što je rečeno, taj zapis žene kite već od ranog jutra. Prilikom pletenja venca, kojim će se opasati zapis, one mu se obraćaju  kao živom biću, tražeći pomoć i zaštitu. Kićenje zapisa predstavlja žrtvu onom duhu ili božanstvu koga simbolizuje zapis. Kad se posle obilaska atara i poljskih zapisa povorka vrati pod seoski zapis, tu se obavlja služba sa osvećenjem i pričešćem zapisa. Penetracija tamjana i ulja u samo drvo takođe ima elemenata žrtve, kojom se direktno hrani objekat obožavanja, odnosno božanstvo koje je njegov personificirani ekvivalent. 

Dalji postupci još jasnije osvetljavaju element žrtve. Prvi po redu je sečenje kolača pod zapisom, čiji je ritual sličan slavskom, pa je običaj možda unet posredstvom crkve. No bez obzira na eventualne sinkretizme, sečenje kolača ipak ima karakter žrtve. Ova će pretpostavka biti ubedljivija ako se ima na umu da se deo kolača nosi u polje i tamo ostavlja. Veoma jasna indikacija na žrtvu je ritualno klanje brava pod zapisom. Taj brav treba na sebi da ima upaljene sveće; ovaj postupak je poznat i u posmrtnom ritualu. Zatim, veoma se pazi kuda će isteći krv žrtvovane životinje. To je danas kamen ili rupa pod zapisom, a nekada je to verovatno bio žrtvenik. Podstrek za ovakvu hipotezu daje obavezni kameni oblik pod zapisom, koji se javlja u severoistočnoj Srbiji. Danas je to u većini krajeva kameni krst, ali ima i drugih oblika. To može biti kameni stub sa uklesanim raznovrsnim kultnim simbolima, od htonskih do solarnih, a često je to i obična kamena ploča. 

Posle obavljenog obreda nastaje sakralna gozba i veselje kod zapisa. Svaka porodica donosi svoju hranu, ali mora dobiti i po komad mesa žrvovane životinje. 

Elementi kulta mrtvih 

Zavetina u severoistočnoj Srbiji sadrži i neke elemente kulta mrtvih. Ovi elementi se pokazuju pri održavanju pomena mrtvima o zavetini na groblju, i imaju karakter zadušnica. Još je karakterističnije slanje muzike i igre mrtvima o zadušnicama. Naime, tokom zavetine, po podne, igra se kolo za dušu onom pokojniku koji je skoro umro. Njegova porodica pripremi rekvizite koji se upotrebljavaju u ovome kolu: sveće, cveće, piće, ogledalo, sliku pokojnika i druge. Ovo se kolo na jedna način daje starijma, a na drugi mlađim pokojnicima. Kolo za mlađu osobu je svečanije i ima veći broj rekvizita. Kolo veoma dugo traje i namenjeno je određenom pokojniku, tako da u toku igranke o zavetini može biti i više ovakvih kola. Prema narodnom verovanju, potrebe mrtvih na drugom svetu iste su kao i na ovom, a kontakti sa mrtvima održavaju se u određenim prilikama, kad im se te potrebe šalju. Zavetina se smatra jednom od takvih prilika. 

Zaključak 

Tokom analize pojedinih elemenata zavetine utvrđeno je da je njena geneza slojevita i da se običaj dugo formirao, sve dok nije dostigao svoj današnji oblik. Ako se eliminišu kasniji hrišćanski slojevi, utvrdiće se da se običaj razvio na osnovama raznih verovanja iz paganske epohe. Neki autori smatraju da je zavetina nastala na osnovama porodične ili rodovske slave. Analizom je utvrđeno da u prazniku preovlađuju elementi javnih ceremonija za dobijanje kiše i zaštite od nepogoda, a da su elementi ugošćavanja posetilaca sa strane tek sekundarni. Međutim, ne treba isključiti ni mogućnost kontaminacije dve različite svečanosti, koje su se zbog raznih agensa kasnije spojile. Atmosferske pojave su od najstarijih vremena imale veoma značajnu ulogu u životu ljudi. Kiša, grad ili grom istovremeno su bili i korisni i štetni.

Ako bi grom zapalio neko drvo, ljudi su bez muke dolazili do vatre, ali je grom često ugrožavao i sam život čoveka. Kiša znači blagodet za useve, ali, isto tako, suvišna vlaga može potpuno da ih uništi. Zato su božanstva atmosferskih pojava- bogovi gromovnici- imala veoma značajno mesto u starim religijama. Ljudi su smatrali da ta božanstva upravljaju prirodnim pojavama i da ih regulišu na korist ili  štetu ljudi. Bogovi gromovnici su se postepeno uzdigli do ranga najpoštovanijih božanstava. Većina naroda evropske antike su boga groma poštovali kao vrhovnog. Slovenskog Peruna treba smatrati samo varijantom personifikacije groma indoevropske baštine. Uporedni materijal, kao i pisani izvori utvrdili su njegovo postojanje i karakter. Neki hrišćanski praznici kao Đurđevdan, Spasovdan, a naročito Ilija gromovnik preuzeli su mnoge delove kulta boga gromovnika. Ovaj poslednji svetac je čak preuzeo i epitet svog paganskog prethodnika. Analiza je pružila dovoljno dokaza da kult božanstva atmosferskih pojava leži u genetskoj osnovi zavetine. Glavna svrha izvođenja ovog običaja orijentisana je na dobijanje atmosferske vlage neophodne za optimalan razvoj useva, ali i na zaštitu istih od nepogode. 

Izvor: Borivoje Drobnjaković, Etnologija naroda Jugoslavije, Dr Slobodan Zečević, Zavetina u severoistočnoj Srbiji