Zle oči i hamajlije

Ilustracije: Anđela Đermanović

 Misticizam- verovanje da pojedini ljudi mogu imati naročite sposobnosti i tako uticati na druge, u vezi je sa animizmom. Ovo verovanje se mahom ispoljava kao strah od uroka, čini i zlih očiju, protiv kojih se kao zaštitna sredstva upotrebljavaju hamajlije ili talismani.

 Poznato je verovanje da ima lica sa zlim očima, koja kada pogledaju čoveka, životinju, biljku ili čak neki mrtav predmet, ili posao- njima se mora desiti neko zlo. Ovo verovanje bilo je rasprostranjeno još kod preistorijskih naroda, i kod svih istorijskih naroda u najdaljoj prošlosti. Pored ljudi, i za neke životinje se veruje da imaju sposobnost da ureknu, ali samo živa bića. Za neke osobe se veruje da su imune na zle oči: npr. ženska deca, stari ljudi, kao i sveštenici, kaluđeri, čak i neke životinje. 

Zle oči se različito nazivaju u raznim krajevima. Verovanje u moć i dejstvo zlih očiju rano je učinilo da ljudi potraže načine kako da se od njih zaštite. Ti načini su: sklanjanje od tuđih pogleda; skretanje tih pogleda na druge osobe ili životinje koje se ne mogu ureći, ili na nešto što nema razloga da bude urečeno; skretanje pogleda na izvesne znake ili predmete na telu; zaštita nečistoćom; i zaštitne reči koje se izgovaraju da bi se neko lice zaštitilo loših uticaja urokljivih očiju. A za najjače i najefikasnije sredstvo kod svih, pa i kod našeg naroda smatraju se hamajlije- predmeti za koje se veruje da imaju moć da sami, i stalno mogu uništavati uticaje zlih očiju, zlih duhova, magijskih radnji i drugih zala koja prete ljudima, životinjama, biljkama, predmetima i raznim poslovima. Njih nose muškarci, žene i deca kao ogrlice, pojaseve ili prstenje, ili se hamajlije vešaju o ove predmete. 

Životinjama se one vešaju o rogove, vrat, rep, ili se stavljaju na čelo. Hamajlije se stavljaju i na kuće, zgrade, radionice itd. One se ucrtavaju i slikaju na raznim predmetima, oružju i spravama. Stavljaju se i na plodno drveće, na ograde na njivama i baštama, torovima i slično. 

Hamajlije su česte i u Evropi, naročito u zemljama oko Sredozemnog mora, poglavito u Italiji, gde je verovanje u zle oči izrazito. Tihomir Đorđević kaže da ovo verovanje nije nestalo ni kod naprednijih društvenih slojeva u Evropi i Americi.

 Kod našeg naroda hamajlije su poznate i ranije su upotrebljavane mnogo više nego danas (1960.). Naročito su bile rasprostranjene u našim južnim krajevima u kojima je islam jače izražen. Kod nas su hamajlije poznate pod raznim nazivima: amajlija, ušav, ušivak, odbojak, strašnik itd. Nošene su kao zaštita od bolesti i kao lek, kao zaštita od zlih očiju i zlih bića, zatim kao zaštita od oružja, nerotkinje su ih nosile da bi rodile, deca da bi se održala u životu itd. Kod nas su hamajlije najviše nošene ušivene u odelu, pojasu i kapi, ili prišivene na njima. U nekim krajevima bi rogatoj stoci probušili rupu u rogu, u nju stavljali hamajliju, i zatim je zatvarali. Naše narodne hamajlije vode poreklo još iz slovenskih paganskih vremena. 

U prošlosti reč hamajlija nije bila poznata, već su korišćeni narodni nazivi (ušav, uročnik). Prema svom sastavu hamajlije se mogu podeliti na mineralne, biljne i životinjske. Njihova snaga potiče najviše iz njihovih osobina, kao što su tvrdoća metala i drveća (drenovina), oštrina (vučiji zub), ljutina (beli luk, biber) itd. 

Hrišćanstvo je hamajlije nasledilo iz paganskih vremena. Ono ih je u početku zabranjivalo, i na jednom saboru (oko 343.) donesena je i odredba kojom je sveštenicima zabranjeno da se bave gatanjem i vračanjem, i da izrađuju hamajlije. Istom odredbom je propisano da će onaj ko ih nosi biti izgnan iz crkve. Hamajlije su i kasnije zabranjivane, čak i one koje su davali sveštenici kao svete stvari. Ali, crkva je u ovoj borbi morala da popusti, tako da je već u 5. veku došlo do oživljavanja hamajlija u hrišćanskom svetu. Slobodno su nošeni predmeti koji su bili u vezi sa hrišćanskom religijom, npr. krstovi i likovi svetaca, i predmeti od kože, kamena ili drveta na kojima su bili razni zapisi. 33 Prema Tihomiru Đorđeviću, razlika između narodnih i verskih hamajlija je u tome što snaga narodnih hamajlija potiče iz njih samih, a verskih iz njihove veze sa hrišćanstvom. 

Među hrišćanskim hamajlijama na prvom mestu je krst, koji je i pre hrišćanstva imao magijskoreligiozni karakter i kao takav smatran za zaštitu, ali tek sa hrišćanstvom , a u vezi sa Hristovim raspećem, postao je najrasprostranjenija hamajlijai zaštita u hrišćanskom svetu. Kao hamajlije se nose i razni drugi predmeti doneti iz "svetih mesta", kao i ikone koje se obično nose oko vrata. Posebnu vrsti hrišćanskih hamajlija čine zapisi koji su do nas stigli sa hrišćanstvom. Veruje se da se njihova moć sastoji u rečima, molitvama i bajanjima. Hrišćanske zapise pisala su sveštena lica, obično na komadiću papira, i to kod pravoslavnih na crkvenoslovenskom, a kod katolika na latinskom jeziku. I dok su ih pravoslavni pisali rukom, kod katolika su poznati i štampani zapisi. Sadržaj im je obično neki tekst iz Svetog pisma, molitve i bajanja protiv uroka, bolesti itd. Nošeni su kao što se nose i hamajlije ušiveni, ili u posebnim kutijama. 

Zapisi su pravljeni i na kori od hleba koja se pojede ili se popije sa vodom. Sa dolaskom Turaka donesene su islamske hamajlije, ranije poznate i muslimanima i hrišćanima. I muslimani su nosili zapise; neke od njih su hodže bacale da ih raznese vetar, ili su ih bacali u vatru da izgore, ili u vodu da ih ona odnese. Veruje se da štite od zlih očiju i sihira (čini); zatim od opasnosti u ratu i na vodi, od vatre itd.

I kod islamskih hamajlija mogu se razlikovati narodne i verske. U narodne se ubrajaju mineralne protiv zlih očiju, zatim minijaturne sablje, puške, sekire i druge stvari načinjene od srebra ili nekog drugog metala. Od biljnih narodnih hamajlija kod muslimana su poznati beli luk, mazija (vrsta šišarke), a od životinjskih zub vuka, ježeva ili zečija šapa, krilo ili glava slepog miša i druge. 

I oko je, kao hamajlija, po muslimanskom cerovanju moglo pričiniti zlo, i odbiti ga u isto vreme. Muslimani su kao hamjliju upotrebljavali pravo oko, na primer od neke ptice, pa je ono kasnije zamenjeno veštačkim. Polumesec, nekada omiljena hamajlija među mnogim narodima zapadne Azije, bio je vrlo rasprostranjen, naročito oko Sredozemnog mora i u jugoistočnoj Evropi. I kod muslimana u našim krajevima polumesec je isto tako često upotrebljavan kao zaštita od uroka. Mushe (zapise), verske islamske hamajlije koje su korišćene kao zaštita od uroka, čini, bolesti, oružja, vatre i slično, pisali su derviši ili hodže mastilom na hartiji, a i kujundžije na metalu ili sedefu, po uputstvima hodža. Mushe su ispisivane i na oružju, na kućama, na nakitu itd. Srpski seljaci su verovali da neki ljudi poseduju magičnu moć koja se ispoljava u njihovom pogledu. Verovalo se, drugim rečima, da postoje osobe sa zlim očima. 

Najčešće su ih nazivali urokljivcima, a delovanje njihovog pogleda urokom. Bilo je dovoljno da takva osoba samo pogleda čoveka, životinju, biljku ili neki predmet, pa da se dogodi neko zlo. Uricanje je bilo najopasnije onda kada je zao pogled propraćen rečima, posebno onima kojima se izražavalo divljenje ili čuđenje. Čak se ni sam pogled ponekad nije smatrao neophodnim: do istih posledica mogla je dovesti neka loša reči ili čak loša pomisao. Ali predstava o uricanju pogledom ipak je bila preovlađujuća. Ono je moglo da bude svesno ili nesvesno, mada se verovalo da je svesno uricanje sasvim retko, i da tako nešto mogu da učine samo izuzetno loši, nepošteni ljudi. 

Urokljivac je zle oči mogao dobiti već samim rođenjem, ali i kasnije, sticajem nesrećnih okolnosti. Moć uricanja pripisivala se najčešće fizički ili psihički defektnim licima, koja- po prirodi stvar- zavide normalnim. To nisu morale da budu neke značajne mane, već se pod sumnjom mogla naći svaka osoba koja svojim izgledom ili ponašanjem odudara od uobičajenog, svakidašnjeg. I neke životinje su tretirane kao potencijalni urokljivci, i to uglavnom one sa neobičnim, istaknutim očima: zmija, zec, žaba i neke druge. Najčešće žrtve uroka bili su, naravno, ljudi. Ipak, nisu svi bili podjednako izloženi opasnosti, već se smatralo da urok obično pogađa osobe koje su se isticale lepotom, pameću, dobrotom,  bogatstvom ili nekom drugom vrlinom koja je privlačila pažnju urokljivaca i izazivala njihovu zavist. 

Delovanju zlih očiju bili su podložni i slabi i nemoćni (deca, bolesnici), kao i lica koja su se nalazila u nekim nesvakidašnjim stanjima ili situacijama (trudnice, mladenci, sejači, orači). Zao pogled mogao je naneti štetu i nečijoj imovini, na primer plodnim poljima ili naprednoj stoci. Posledice uricanja su se različito zamišljale, zavisno i od objekta izloženog zlom pogledu.

 Kod ljudi je urok izazivao određene bolesti, a u krajnjem slučaju i smrt. Od uroka se lečilo molitvama ili magijom, no mnogo veća pažnja je posvećivana preventivi, i na tom planu je postojalo više metoda. Najjednostavniji je bio sklanjanje od zlog pogleda. Uočljivo je, naime, bilo nastojanje da se bića ili stvari koji su podložni uroku izoluju od okoline, i tako onemogući njihov kontakt sa uročnikom. 

Tipični primeri za to su osamljivanje žena za vreme porođaja i pokrivanje nevestinog lica. Međutim, takva izolacija se nije uvek smatrala neophodnom, već je bilo dovoljno skrenuti pogled zlih očiju na subjekte ili objekte koji su manje podložni njihovom delovanju. Najvažnije je bilo skrenuti prvi pogled koji se smatrao najopasnijim.

 U nekim krajevima Srbije, Crne Gore i Hercegovine bio je običaj da se deci obuvaju čarape rezličitih boja, ili da se jedna čarapa navuče naopako, kako bi prvi pogled zlih očiju pao na njih. Ponekad se zaštita sastojala u otklanjanu želje za uricanjem. Seljaci su polazili od pretpostavke da prljave ili neugledne osobe ne mogu izazvati ni divljenje ni zavist uričnika, i zbog toga su se u izvesnim situacijama štitili nečistoćom. Najčešće je ipak bilo nastojanje da se unište efekti zlog pogleda. Prema opšte rasprostranjenom verovanju, takvu moć su posedovale hamajlije, i one su svuda tretirane kao najsigurnija zaštita od uroka.

 Slična funkcija se pripisivala i pojedinim magičnim rečima, koje bi urokljivac izgovarao kada bi, bez razmišljanja i zle namere, izazvao opasnost od uricanja, na primer, pohvalivši neko dete ili grlo stoke. Tada bi se obično govorilo "da nije urok" ili "da ne bude uroka". Neke od tih zaštitnih reči preuzete su od muslimanskog stanovništva: u Bosni i Hercegovini su i muslimani i pravoslavni obično upotrebaljavali reč "mašala", što je varijanta arapskog izraza koji znači "šta Alah hoće" ili, u ovom slučaju "da Bog sačuva od uroka". Neki predmeti koji imaju praktičnu namenu, pored toga se koriste i kao ritualni rekviziti. Postoje, međutim, i predmeti koji služe isključivo u ritualne svrhe, kao što su na primer maske, ili obredni hlebovi. Jedna vrsta takvih predmeta, koja je bila rasprostranjena na čitavom prostoru naseljenom Srbima, su hamajlije. 

 Može se reći da hamajlije pripadaju univerzalnim tekovinama ljudskog roda. Konstatovane su u svim poznatim kulturama, kako prošlim, tako i sadašnjim. Za njih su svakako znali i naši preci još u staroj postojbini, ali je izrada i upotreba tih predmeta kod Srba dosegla svoj najveći intenzitet u vreme turske okupacije. I danas ih susrećemo u krajevima u kojima su najbolje očuvani uticaju turske, odnosno islamske kulture. 

Izvor: Borivoje Drobnjaković, Etnologija naroda Jugoslavije Dušan Bandić, Narodna religija Srba u 100 pojmova