Bankok - novi grad u zidinama

Ilustracija: Anđela Đermanović

Bangkok je oduvek plavno područje  i stanovnici su dobro upoznati sa periodičnim poplavama koje prate monsune, u gradu u kome su prevozom nekada dominirali kanali. Tokom 2011. godine, njegovih 16 miliona stanovnika je nedeljama bilo izloženo dnevnim izveštajima o propalim nasipima i probijenim zidovima od poplava dok je voda stizala do grada. Očekivanje buduće razorne poplave navelo je mnoge da grade zidove od cigle i maltera preko svojih radnji i ulaznih vrata, bukvalno se ogradivši zidom od svojih suseda. Nakon poplava, velike investicije u infrastrukturu, od kojih je veliki deo javno subvencionisane, dovele su do izgradnje kompleksnog novog seta zidova posebno za zaštitu stranih investicija i druge imovine visoke vrednosti.

 Zapanjujuće, za narod koji je poznat po svom opuštenom stavu prema životu sa vodom, cena kapitalističke urbanizacije je konkretizovala pravo da ostane na suvom koje lomi i poplavnu ravnicu i grad vrtoglavim nizom zidova. Ako je moguće govoriti o klimatskoj disjunkciji, onda se to možda najbolje može predstaviti kao lavirint zamršenih ekoloških unutrašnjosti kao što sugeriše Čumi.

Duboko u periurbanom širenju Bangkoka, konvencionalna podignuta kuća je praćena elitnim razvojem izgrađenim na povišenom temeljnom jastučiću i završenom barijerom od poplava po obodu (koja nije bila u potpunosti efikasna). Veći deo kapitalističke urbanizacije Tajlanda spojio je ulaganje sa pravom da ostane suv, dok je konvencionalna arhitektura bila zasnovana na kulturi življenja sa vodom. Oznaka o visini vode evidentna je na  kućama sa—svetla traka odmah ispod prozora još od 2011.godine.

U centru grada, iščekivanje poplava navelo je mnoge stanovnike da izgrade čvrstu zaštitu od poplava preko svojih pragova i izloga. U vreme izuzetnog nepoverenja u vladu i zabrinutosti za društveni poredak, poplava se pretvorila u krizu prirodnog poretka dok su se susedi ogradili jedni od drugih. Na tajlandskom, „priroda“ se odnosi na stanje darme - hindusitičko učenje (thamma-chat). Kontrola poplavnih voda je suštinski kraljevski kvalitet; kako je jedan sagovornik uobličio neuspeh u upravljanju vodama: „Plače, plače, plače kralj svaki dan.“

U to vreme, poplava je bila četvrta najskuplja prirodna katastrofa na svetu; vode su snažno uticale na industrijsku zonu i fabrike izgrađene u močvarama neprikladnim za poljoprivredu. Odmah nakon što su se poplavne vode povukle, vlasnici fabrika su požurili da grade tehnički sofisticirane perimetrske zidove kako bi uverili japanske investitore da se to više neće ponoviti, koje u velikoj meri subvencioniše tajlandska vlada. Ova vrsta privatizovane zaštite od poplava je današnja javna subvencija korporativnog klimatskog rizika. Geografi Robin Leichenko i Karen O’Brien (2008) ovo nazivaju dvostrukom izloženošću globalizaciji i klimatskim promenama u kojoj se rizici jedne vrste globalnosti eksponencijalno intenziviraju drugom.

Neposredno ispred najvećeg industrijskog imanja na Tajlandu, stanovnici obnavljaju kuću oštećenu poplavama. Bernard Čumi koristi frazu „arhitektura disjunkcije” da bi naglasio aktivnu, dinamičnu dimenziju izgrađenih struktura u kojima je forma uvek uklopljena u ekspresivne prakse i napete društvene odnose. Arhitektura stvara kvalitativno divergentne, polomljene, a opet povezane društvene prostore.

 Na jednoj od snimljenih fotografiji me intrigira napetost između dva oblika konkretizacije, prisećajući se istraživanja Eli Elinofa o antropologiji betona (2019). Sa desne strane, montažne betonske ploče su postavljene do 6 metara (20 stopa) ispod zemlje, do visine od 60 cm iznad nivoa poplave. Sama poplava funkcioniše kao bukvalna norma ili mera za budući rizik. Oblast koja se nalazi s leve strane je uzvodno od zida imanja, što povećava verovatnoću da bi plavni zid mogao odlično da blokira drenažu u budućoj poplavi. Temelj u izgradnji je oko 20 cm ispod nivoa poplava iz 2011. godine; koristeći male građevinske tehnike, izvođač me je uverio da neće ponovo poplaviti. U intervjuu sa operativnim menadžerima industrijskog imanja, otkrio sam da su njihove misli usredsređene na loše upravljanje vlade i da nisu razmatrali budući klimatski rizik.

Život se nastavlja u Ban Pheun Nimitu gde se u hramu održava godišnji sajam. Gradski načelnik je pregovarao sa čelnicima u industrijskoj zoni o kapiji koja bi omogućila ljudima da nastave da koriste stazu za motocikle preko kampusa. Kapija može držati metalna vrata osigurana na mestu kada se očekuju poplave. U to vreme (pre vojnog udara 2014.), grad je uživao značajno političko pokroviteljstvo kao izborno uporište koje podržava tadašnju vladu. Ovo je doprinelo osećaju stanovnika da će buduće poplave biti izbegnute i navodno je uticalo na finansiranje za jačanje kanala uzvodno od grada.

Zbog poplava uloženo je 12 milijardi američkih dolara u infrastrukturu vlade, u ovom slučaju u obliku betonskog zida duž zemljane ivice drenažnog kanala. Kao i drugde, ulaganje u infrastrukturu konkretizuje pravo da ostane na suvom manifestuje se u daljim naporima da se razbije plavno područje. Za stanovnike, zidovi nisu bili znaci isključenja iz zaštite koja je data fabrikama, već svedočanstvo o svojevrsnoj diferencijalnoj inkluziji u kojoj je blizina centara moći obeležena stepenom zaštite

Dugačak zid deli zgrade i stanove od vodene površine. Drveće, kuće i žice na stubovima su vidljive preko vrha zida. Novi zid kanala je skoro potpuno prekinuo pristup vodi, uprkos činjenici da su kanal redovno koristili stanovnici za prevoz, ribolov i rekreaciju. Kako klimatska disjunktura podstiče zahteve građanstva za ekološkom bezbednošću – neka vrsta modernističkog prerogativa implicitnog u upravljanju zemljom – ona takođe lomi društveno-prirodne odnose.

Nasuprot tome, život sa vodom sugeriše drugačiju arhitektonsku disjunkturu, u korelaciji sa vremenskom interakcijom između vlažnog i suvog i pozdravljajući implicitnu ekološku propustljivost. Novi grad zidina u Bangkoku pokazuje da razlika između vlažnog i suvog nije ni tako stabilna kao što se obično pretpostavlja, niti se može uzeti zdravo za gotovo.

O Autoru 

JEROME WHITINGTON

Jerome Vhitington je vanredni docent antropologije na Univerzitetu u Njujorku. Njegova najnovija publikacija je Antropogene reke: Proizvodnja neizvesnosti u hidroelektranama Laosa (2018). trenutno radi na rukopisu knjige pod naslovom Eksperimentalna zemlja: spekulativna antropologija klimatskih promena

https://www.anthropology-news.org/articles/bangkoks-new-city-of-walls/