Na kraju sveta - taksisti, svedoci drama tražioca azila u Kanadi

Ilustracija: Anđela Đermanović

Odrastajući u inostranstvu u vojnim bazama, sećam se kako su neki pričali o „povratku u svet“, pošto su njihove turneje po Evropi bile pred kraj. Pod „svetom“ su mislili na Sjedinjene Države. Gledajući unazad, vidim da je to bila referenca na geopolitičke pojmove centara i periferija – prvog, drugog i trećeg sveta. Ako niste bili u SAD, niste bili nigde. Ovih dana mi se vraća fraza. Živim blizu severne granice Sjedinjenih Država, oko 30 milja od Kanade. Skoro svaki dan poslednje dve godine ljudi odlaze iz sveta u Kanadu sa nadom da će naći bolji život. Prešli su na desetine hiljada  ljudi (preko 37.000 u 2017. i 2018. i u prva dva meseca 2019. preko 1.600) ka udaljenom, nedozvoljenom, „ćorsokaku“ putu.

Dva znaka koji stoje na tri štapa medalje, svaki, drže se na mestu velikim cementnim blokovima. Trče preko puta, a ispred njih teče potočić. Znakovi su dvojezični, na engleskom i francuskom. Reči koje se mogu identifikovati sa fotografije su Arretez/Stop i Aviser/Notice

Natpisi na nedozvoljenom graničnom prelazu na francuskom i engleskom daju do znanja tražiocima azila da je prelazak nezakonit i da azil nije zagarantovan. (april 2019. Ejmi Mauntkasl)

Šta se dešava ovde? Ko su ovi ljudi, odakle su i zašto dolaze? Koje su njihove priče? Ovo su pitanja na kojima radimo nekoliko mojih kolega i ja. Ali za sada bih želeo da oslikam rečima ono što sam posmatrao u ovoj pograničnoj oblasti od oktobra 2018.

Prelaz leži na slepom putu koji se nalazi naizgled usred ničega. Pre nekoliko decenija put nije bio u ćorsokaku; protezao se preko granice, sugerišući mnogo fluidnije i poroznije granično područje. Put i dalje nosi isti naziv sa obe strane granice, ali sada je poremećen – zbog nešto divlje vegetacije, polomljene grane, rasuti velike kamene ploče razbacane paralelno sa kolovozom, vizuelna i simbolička barijera koja mi se čini nekako polovično. Veliki jarak preseca cestu, a u aprilu teče hladan, otapajući potok zbog duge severne zime. Postoji jedna moguća tačka ukrštanja i prelaza.

„Ovo nije Amerika u kojoj smo nekada živeli“, rekao je jednog dana taksista. Svi su klimali u znak saglasnosti, kao da znamo na šta misli. Ali ne valja se zapitati šta je bila ta Amerika na koju se on pozivao i na šta smo mi spremno pristali.

Na ovom rascepu, okrenutom prema severu, vidite zgradu obloženu metalom punu rampi za pristup hendikepiranim osobama. Ovde kraljevska kanadska konjička policija čeka nove pridošlice. Kada vide nepoznata vozila, taksije, privatne automobile, Uberove i Liftove, dva ili više policajaca izlaze do usamljenog stuba koji označava graničnu liniju. Znak na francuskom i engleskom okrenut prema jugu, obaveštavajući čitaoce da ovo nije legalan granični prelaz i da će prelazak preko linije dovesti do njihovog hapšenja. Još jedan znak objašnjava neke od realnosti podnošenja zahteva za izbegličku dozvolu u Kanadi. Mounties su spremni.

Petnaest stopa duga (5 metara) traka zemlje, neka vrsta kopnenog mosta, nalazi se na zapadnoj strani ovog napuknutog interfejsa između Sjedinjenih Država i Kanade. Ljudi stoje na njenoj ivici pre prelaska, klateći se na ledu dok Mounties objašnjavaju proceduru hapšenja koja ih čeka ako odluče da nastave zemljanim putem. Oni stoje tamo sa ogromnim koferima čiji točkovi ne mogu glatko da idu po ledu, kamenju i prljavštini ili pak samo stoje tamo, njihova ovozemaljska imovina zbijena u jednodnevni ranac, bore se da ostanu uspravni, da ostanu emocionalno netaknuti, da im deca budu pri ruci. Ko su oni? Na ovo pitanje nije lako odgovoriti. Sve su to ljudi koji traže azil i utočište u Kanadi, ali njihovo iskustvo i poreklo su različiti. 

Jedna zanimljiva činjenica: to su tipično ljudi koji imaju neku vrstu pravnog statusa u Sjedinjenim Državama, u svetu. Neki su bili dugogodišnji stanovnici Sjedinjenih Država, uključujući nosioce zelene karte i osobe sa statusom privremenog zaštićenog statusa. Stojeći na rubu sveta, gledajući preko ove male piste na drugu stranu, tiho se poveravaju da se više ne osećaju bezbedno, dobrodošlo ili sigurno u Sjedinjenim Državama. Nacionalna retorika ih je učinila nesigurnim ili uplašenim. 

Taksisti skoro svakodnevno svedoče ovom egzodusu iz sveta. Reč je o tome koje vozače treba pozvati, koji su iskreni i koji su od pomoći. Čini se da postoji prilično dobra komunikaciona mreža koja vodi ljude iz više različitih zemalja do ovog malog severnog grada i do taksista koji su doživeli procvat u svom poslu u poslednje dve godine.

Četvoročlana porodica izlazi iz automobila. Svi nose velike, naduvane zimske jakne. Otac za sobom vuče veliki kofer. Mlađe dete se drži majke. Nijedno njihovo lice se ne vidi.

Porodica se iskrcala iz taksija i pešačila do tačke prelaza. Deca nose kape koje im daje meštanka (ispred grupe) koja ovde pokazuje grupi gde moraju da idu. 

Na granici, jedna meštanka se potrudila da ponudi ljubaznu reč i prijateljsko lice, kao i kape, rukavice, šalove i kapute zimi, tražiocima azila kada izlaze iz taksija. Ona radi ovaj posao dve godine, a ja sam joj se pridružio jednom nedeljno već oko osam meseci. Razgovaramo sa vozačima. Postoji prijateljska šala, a takođe i neki ozbiljni razgovori. „Ovo nije Amerika u kojoj smo nekada živeli“, rekao je jednog dana taksista. Svi su klimali u znak saglasnosti, kao da znamo na šta misli. ali ne valja se zapitati, šta je bila ta Amerika na koju je on govorio i na šta smo mi spremno pristali? Možda kao i mnogi drugi koji ne prepoznaju Svet, ovih dana smo ga posmatrali kao mitsko mesto; mesto koje je ugostilo mnoštvo imigranata koji su takođe verovali da je to Svet i koji su postavljali svoje nade i težnje da dođu do njega.

Ovaj taksist ima mnogo priča. „Prošle nedelje sam dovezao ženu ovamo. Imala je dvoje male dece i malu bebu i toliko prtljaga. Rekao sam, kako ćeš nositi sve ovo plus decu i bebu? Imala je toliko stvari. Ali nije mogla da ga se otarasi, pa ga je donela sa sobom. ali onda, ona... nije me poslušala i prešla je i nije imala bebu sa sobom. Beba je bila u autu i plakala. Kanadska policija je rekla, ne, ne možete da se vratite - beba ne ide sa vama. Rekli su joj da beba neće doći u Kanadu. Rekao sam, šta ću sa ovom bebom? Rekli su, sada je tvoja beba."

Majka je bila prirodno izbezumljena. Taksist je proveo naredna tri sata pokušavajući da pronađe rešenje. Na glavnom graničnom prelazu SAD pozvao je nekoga ko ju je poznavao. Taj granični službenik je na kraju izašao i radio sa ili oko Mountiesa, dozvolio taksiju da prenese bebu preko granice do njene majke, a zatim se vrati u Sjedinjene Države. Koliko su važni ovi ljudski dodiri, posebno u ovom surovom političkom pejzažu, gde se ljudi koji migriraju širom sveta demonizuju.

Taksisti sede na međuprostoru svetova u kojima se nalaze njihovi putnici - između sveta koji je postao neodrživ, nesiguran i možda ispunjen terorom i sveta, nepoznatog, takođe zastrašujućeg, ali u kome sada leže njihove nade. 

Njihov lični odgovor na krizu i na ljude koji ulaze u njihove kabine nije beznačajan. Oni svedoče; razgovaraju sa ljudima koji ulažu sve na ovom putovanju. Pitanja rase, klase i pola, snaga globalnog kapitalizma, isključenosti i uključenosti, sve se spajaju u prostoru taksi kabine. Čini se da taksisti shvataju kako se nacionalne i globalne snage okupljaju da oteraju ljude iz njihovih domovina. Shvataju da politika netolerancije, retorika straha koju bubnjaju političari, nije humana. Da li ljudi zaslužuju da im se dodeli državljanstvo ili put do državljanstva? Nisu to bile rasprave u koje se taksisti upuštaju kada isporučuju ljude na granicu. Ono čemu se bave jesu praktična pitanja pomoći svojim putnicima da se iskrcaju sa svojim ispupčenim prtljagom, svojom decom, svojim bebama i bezbedno pređu u Kanadu.

„Razmislite o ovome...ovo se dešava svaki dan u celom svetu“, kaže taksista dok razmišlja o okrutnim i neadekvatnim političkim odgovorima na krize koje teraju ljude da krenu na ova teška i opasna putovanja. „Svakog dana, mnogo puta dnevno… Moramo da se brinemo o ovim ljudima, moramo da uradimo ovo.”

O Autoru:

Ejmi Mauntkasl predaje na Državnom univerzitetu Njujork-Platsburg i doktorirala je na Univerzitetu Rutgers. Zanimaju je ljudska prava, izbeglice i prognanici i kako se ljudi kreću između starih i novih identiteta i načina postojanja suočeni sa dobrovoljnim i nevoljnim tranzicijama.

Interested in submitting news, announcements, contributions, and comments? Please contact SUNTA contributing editor Faedah M. Totah (ftotah@vcu.edu).

Cite as: Mountcastle, Amy. 2019. “At The End of the World.” Anthropology News website, July 24, 2019. DOI: 10.1111/AN.1230

https://www.anthropology-news.org/articles/at-the-end-of-the-world/