Običaj dimljenja leševa

Ilustracija: Anđela Đermanović

U mnogim kulturama kroz istoriju, dimljenje tela mrtvih bilo je uobičajena praksa. Jedan od najpoznatijih primera ove prakse potiče od starih Egipćana, koji su verovali da je očuvanje tela mumificiranjem neophodno za zagrobni život. Ovo je uključivalo uklanjanje organa i pakovanje tela natronom, vrstom soli, da bi se isušilo. Kada se telo osušilo, umotano je u lanene zavoje i stavljeno u sarkofag.

U nekim drugim kulturama, dimljenje tela mrtvih bilo je način da im se oda počast ili da im se pomogne na njihovom putovanju u zagrobni život. Na primer, narod Toraja u Indoneziji praktikuje složen pogrebni ritual koji može da traje danima, tokom kojeg se telo pokojnika dimi i konzervira formalinom. sačuvano telo se zatim stavlja u posebnu grobnicu ili mauzolej, gde ga mogu posetiti članovi porodice i najmiliji.

Uprkos kulturnom značaju dimljenja leševa u nekim delovima sveta, ta ideja i dalje može biti uznemirujuća za mnoge ljude. Izgled i miris dimljenog leša može biti posebno uznemirujući, a nije neuobičajeno da ljudi dožive fizičku reakciju, kao što je podizanje dlaka na potiljku.

Praksa dimljenja leševa može biti fascinantan aspekt kulturne istorije, ali je i podsetnik na našu sopstvenu smrtnost i krhkost života. 

Izvor : Dimljenje leševa