Privatizacija Puta svile u savremenoj Kini

Ilustracija: Anđela Đermanović

Stvaranje urbanog spektakla

Godine 2013. prvi put sam zakoračio u muzej Tang Vest Market u Ksianu. Ovaj muzej, koji se nalazi na zapadnoj pijaci dinastije Tang (618–907. n.e.), prvi je muzej kulturnog nasleđa u Kini koji vodi privatna korporacija specijalizovana za nekretnine i poslove u kulturi. Lu Jianzhong, izvršni direktor muzeja, identifikuje muzej kao kulturno jezgro (venhua hekin) svog preduzeća. Ranije poznat kao Chang'an, Ksi'an je priznat kao jedna od polaznih tačaka Puteva svile od strane kineske vlade i UNESCO centra svetske baštine. Već 1980-ih, lokalna uprava je počela da promoviše turizam vezan za nasleđe radi ekonomskog razvoja (Zhu i Iang 2016). Primetne promene su se desile tokom 2000-ih kada je vlada dalje dozvolila privatizovanim korporacijama da upravljaju lokalitetima kulturnog nasleđa.

Tokom 2016. godine, međutim, dva arheologa Džang Đianlin i Gong Guoćang su javno izrazili zabrinutost u vezi sa trećom fazom razvoja lokacije Zapadne pijace. Istakli su da korporacija nije unapred obavestila arheološki tim o njihovim iskopavanjima, što bi moglo imati teške posledice po lokalitet kulturne baštine. Ako bi se isti model razvoja ponovio za druge lokacije povezane sa Putem svile finansirane iz privatnih izvora, arheolozi su predložili da se preduzmu dodatne mere predostrožnosti kako bi se uravnotežilo očuvanje nasleđa i razvoj nekretnina (Gong i Zhang 2016). Zahvaljujući intervenciji arheologa i radnika u kulturi, razvojni projekat je zaustavljen radi daljeg uvida. Ovaj incident takođe odrazio se na  duboko usađene sukobe između sticanja profita i očuvanja, dok grad prolazi kroz stalni razvoj.

Ovo dvostruko vezivanje kulture i biznisa ne samo da dovodi u prvi plan destruktivnu snagu neoliberalizma; proizvodi i nove urbane spektakle. Glavni arhitekta Liu Kečeng, dekan Arhitektonske škole na Univerzitetu za arhitekturu i tehnologiju u Ksijanu, dobro je poznat po svojoj hibridnoj upotrebi klasičnih kineskih i modernističkih stilova. Dok muzej kulturne baštine ima modernistički izgled napravljen od staklenih plafona i hodnika visokog svoda, okolne zgrade imaju neoklasični kineski stil sa tamnoplavim pločicama, belim i sivim zidovima, krovovima u obliku hrama i nadstrešnicama. Ovaj preokret temporalnosti u arhitektonskom predstavljanju podseća nas na konceptualizaciju modernih spektakla Gi Debora. „Stvarnost se uzdiže unutar spektakla“, piše Debor, „a spektakl je stvaran. Stvarnost akumulacije kapitala se otkriva i naglašava kroz lokalitet nasleđa proširen u urbani spektakl.

Od spektakla do neoliberalne stvarnosti

Praćenjem višestrukih praksi na mestu kultrnog nasleđa, ovaj esej pokazuje neoliberalne snage da privatizuju Put svile u kineskim gradovima. Ističe dobrovoljnost privatnih korporacija da upravljaju lokalitetima kulturnog nasleđa i razvijaju nekretnine. Takođe se bavi granicama privatizacije ekonomije nasleđa kroz urbane spektakle. Dok nasleđe postaje brend, potreba za očuvanjem se često gubi na performativan način. Međutim, ne možemo zanemariti kritičnu ulogu postsocijalističke države u ovim procesima.

Tokom govora u Kazahstanu 2013. godine, predsednik Narodne Republike Kine Si Đinping predložio je oživljavanje drevnog Puta svile i njegovo proširenje na ekonomske i geopolitičke mreže između Kine i Centralne Azije. Od tada, kineska vlada promoviše inicijativu "Put i pojas" (ii dai ii lu, ili R&B) na državnom nivou kao šemu izgradnje nacije koja uključuje kulturnu diplomatiju i ekonomske politike širom Azije, Evrope, Afrike i Latinske Amerike. Kao rezultat toga, kineska država je masovno investirala u inostrane finansijske zajmove i infrastrukturne projekte. Te godine je kompleks Tang Vest Market dodatno označen kao „komercijalna polazna tačka Puta svile“.

Dok Peking primenjuje R&B inicijativu kao geopolitičku imaginarnost za međunarodne mreže, takve politike takođe snažno utiču na načine na koje se lokalne prakse prilagođavaju inicijativi. Među različitim naporima da se privatizuje Put svile, fizički ostaci lokaliteta kultrnog  nasleđa postaju ključni prostori u kojima lokalni akteri primenjuju neoliberalnu logiku da kombinuju upravljanje nasleđem i poslovni razvoj. U Si'anu, gde se nalazi muzej Tang Vest Market, ovo pokazuje kako se prošlost i sadašnjost međusobno pojačavaju.

U postsocijalističkoj Kini, istorijska metafora i fizički ostaci prošlosti su korporatizovani, komodifikovani i spektakularizovani kao neoliberalna stvarnost. Kao što ističu Žan i Džon Komarof, „uspon neoliberalizma“ teži da „podstakne prenošenje funkcija države privatnom sektoru“ (2009, 120). Ovaj outsourcing uključuje upravljanje kulturnim nasleđem kroz razvoj nekretnina i turističku industriju, i rezultira pojavom novih urbanih spektakla zasnovanih na dvostrukoj upotrebi prošlosti, odražavajući neoliberalnu ekspanziju kapitala u inostranstvu.

Jing Vang je doktorant na Odseku za antropologiju na Univerzitetu Rajs i trenutno saradnik naučnik na Odseku za antropologiju na Univerzitetu u Pensilvaniji. Njena istraživačka interesovanja obuhvataju globalizaciju, nacionalizam, pamćenje, muslimanske manjine, dijasporu, nasleđe, medije i gradove u savremenoj Aziji.

Please contact Shuang Frost (shuanglu@fas.harvard.edu) and Heidi Lam (heidi.lam@yale.edu) with your essay ideas and comments.

Cite as: Wang, Jing. 2019. “Privatizing the Silk Road in Contemporary China.” Anthropology News website, January 24, 2019. DOI: 10.1111/AN.1067

https://www.anthropology-news.org/articles/privatizing-the-silk-road-in-contemporary-china/