Zabeleške sa terena - Profakuc u Laznici

Paralelni zapis umetnice Anđele Đermanović i etnologa Aleksandra Repedžića o doživljajima sa terena tokom snimanja dokumentarnog filma “Profakuc - Božićno maskiranje u Laznici / Običaj Vlaha u Homolju”

Dokumentarni film "Profakuc  - Božićno maskiranje u Laznici"

 
07.01.2023.
 
07.00  
 
(Beleška Aleksandra Repedžića)
 
Božićno jutro, ustajemo rano Anđela i ja, i krećemo ka našim domaćinima kako bismo snimili poslednje pripreme za Božić u selu Laznica koje se nalazi na svega 5 km od Žagubice. To je samo središte Homolja koje je u prošlosti bilo poznato po hajdučiji, ali i mesto gde su prastari običaji još uvek živo prisutni kod lokalnog stanovništva. Nastavljamo sa snimanjem, Anđela hvata pokrivalice i snimke sela, a ja razgovaram sa našim domaćinima oko same pripreme Božića. Iako je januar mesec, sve podseća na april, snega nigde.
 
Razgovaramo sa našim domaćinima kako da dođemo na mesto gde će se grupa muškaraca maskirati i kako će sve to izgledati. Imao sam priliku da 2009. godine snimim sam običaj Profakuc i prisećam se kako je jak i snažan utisak taj spektakl ostavio na mene.
 
Običaj Profakuc pripada pokladnim običajima. U različitim delovima Srbije ljudi su se maskirali počevši od Sv. Ignjatija 2. januara sve do Belih poklada. U ovom selu običaj je da se ljudi maskiraju na dan Božića, tačnije 7. januara. Tada napadaju gotovo sve nemaskirane: muškarce, momke, žene i devojke; viču i ispuštaju neartikulisane zvuke a sve u cilju kako bi se obezbedila plodnost za narednu godinu.
 
(Beleška Anđele Đermanović)
 
Uputili smo se na Božićni doručak kod Ane Petrović, žene koja vodi društvo za očuvanje starih zanata i čija privatna kolekcija nošnje i drugih starinskih predmeta može da parira zavičajnoj zbirci.  Još ne znamo da li ćemo naći nekog ko se maskira i kako će dan proteći. Uspevamo da nađemo kontakt i upućujemo se u potragu za kućom domaćina.

Fotografije sa terena, autori: Anđela Đermanović i Aleksandar Repedžić

12.00
 
(Beleška Aleksandra Repedžića)
 
Bilo je oko podneva kada smo Anđela i ja krenuli kod naših domaćina koji će se maskirati, usput pričamo o samom običaju, prepričavam joj kako je to nekada izgledalo, kakva su tada bila moja osećanja i sam osećaj prilikom snimanja. Nastavljamo dalje putem i kažem joj da mi se čini da sam ovuda prolazio, kroz šalu i smeh govorim joj da sa njom ponovo obilazim terene koje sam pre mnogo godina snimao i beležio. Kako odmičemo dalje, put mi je sve više poznat. Na raskrsnici nas je sačekao naš domaćin sa kojim smo se prethodno čuli telefonom i vidim meni već dobro poznat lik. Bio je to isti domaćin kod koga sam bio i 2009.godine. Odlazimo u njegovu kuću koja se nimalo nije promenila od trenutka kada sam poslednji put bio. Obuzima me sreća i ogromna radost zato što se sve dešava u istom prostoru, kao da sam se vratio kroz vreme, ali ovaj put sa Anđelom kako bismo zabeležili ovaj običaj. U kući vlada neka prijatna atmosfera, majka našeg domaćina priprema vlaško tradicionalno jelo koje se priprema za Božić (burundeu - kaša od mesa ), snaja joj pomaže a na vratima se pojavlju deca koja drže u ruci leskove štapove koji su išarani i sa kojima su prethodno veče išli u koledare. Okupljaju se gosti ali dolaze i muškarci koji će se kasnije maskirati nakon ručka. Nakon lomljenja česnice, muškarci se dogovaraju ko će šta biti i u šta će se maskirati. Naš domaćin govori svojim prijateljima: “Ti ćeš se maskirati u babu, ti u dedu i ja u babu, da popijemo još jednu i da krenemo sa maskiranjem”.
 
 Muškarci izlaze ispred kuće i kreću da navlače staru odeću koja više ničemu ne može da posluži ali je zato idealna za pravljenje maski.. Čitav deo maskiranja protiče uz šalu i smeh i pretvara se u jedan opšti kućni spekatakl u kome svi učestvuju. Majka i supruga domaćina pomažu, nalaze stare majice i suknje, smeju se njihovij kreativnosti i domišljatosti. Nakon maskiranja, dolazi auto po maskirane muškarce i oni svi skupa odlaze u obližnje selo po imenu Selište, gde će se okupiti sa ostalom grupom maskiranih muškaraca.
 
 
(Beleška Anđele Đermanović)
 
„Ako šaman okusi jelo u zemlji mrtvih, teško bi se vratio na zemlju“
( Šamanizam i arhajske tehnike ekstaze, Mirča Elijade)
 
“Idi levo, pa ulevo, pa opet levo, a onda ne ideš levo već desno i druga kuća levo”. Objašnjavao nam je meštanin sela Laznica put do kuće gde ćemo snimiti film. Dok su tradicionalno odevene domaćice završavale Božićni ručak, mi smo sa muškim članovima sedeli u dnevnoj sobi čekajući momenat za snimanje. Odmah po ulasku u sobu primetila sam mnoštvo boja i detalja, a potom i tanjir sa kupovnim štrudlama. Da li da je uzmem? Prijalo bi mi slatko… Neka, neću… Još sam sita od doručka iz prethodne kuće i domaćeg sira od kog sam još osećala miris krave, a gotovo da sam mogla i da je vidim ispred sebe od jačine arome. Vrtim se, snimam, vrtim se, snimam, pa opet bacim pogled na štrudle, ali stomak mi je još pun. Konačno, ručak je poslužen, uskoro počinjemo da snimamo, osećam blagu glavobolju i znam da postajem gladna, da me čeka akcija, sedam za sto i brzinski u dva zalogaja proždirem mekanu, slatku štrudlu, a potom još brže guram i drugu u usta kako bih bila spremna za dan koji me čeka. Počinjemo da snimamo, domaćica na Vlaškom namenjuje hranu pokojnicima, Aleksandar mi se u neverici smeje, pretpostavljam da je domaćica nešto neobično rekla. Sedamo da jedemo. Sada kada je hrana namenjena mrtvima za Božić, sme da se jede. Pojela sam hranu mrtvima.  
 
 

15.30
 
(Beleške Anđele Đermanović)
 
Domaćin i njegovi gosti su se maskirali. Imali su na sebi slojeve i slojeve odeće, staru žensku nošnju, marame, raznorazne froncle, visio je  i po koji klip crvenog kukuruza sa struka sa kanapa. Maske za lice su išle od obične majice preko glave na kojoj su se prorezi pravili nožem, do maske demona kupljene u Kineskoj radnji. Krećemo u Selište gde je skup. Zatiče nas raskošni spektakl odrpanih demonskih likova. Čuju se povici, uzvici i drugi neartikulisani zvuci. Zaplovili smo u drugu dimenziju.
 
(Beleška Aleksandra Repedžića)
 
Stižemo u Selište i krećemo da snimamo kolonu maskiranih koji kao da su deo scene horor filma B produkcije, poput demona idu ulicama i spopadaju svakoga na koga naiđu. Žene sa osmehom beže, čuje se lavež uplašenih pasa, koji su uplašeni što zbog maski ali i zbog dreke ove naizgled strašne ali vesele grupe.  U centru sela ispred kafane grupu su dočekali okupljeni meštani, koji su potom pokušavali da pobegnu i da se sklone, samo da ih ne bi “Profakuc” spopali. Moram da pomenem da su “naskočili” i na Anđelu i mene, ali smo im objasnili da je bolje da nas ne spopadaju zbog bezbednosti opreme koju koristimo.
 
Iz ulice pojavljuje se maskirani muškarac koji više podseća na Jetija i kreće  neartikulisano da skače i da se dere. Pušta Baju Malog Knindžu i kreće da igra, melodije Bajine pesme ne traju dugo ali zato kreće zvuk vlaškog kola i kreće igra. Kolo u kome se nalaze deca, maskirani muškarci i devojke, sve podseća na veliku rapsodiju i sveopšti društveni spektakl koji poprima jedan sasvim drugi obik.
Maskirani muškarci zaustavljau automobile, drmaju ih, izvlače ljude iz kola kako bi ih spopadali, neko uspe da pobegne, ali većina ipak nije mogla da umakne ovoj maskiranoj grupi.
 

 

(Beleška Anđele Đermanović)
 
Maskirani muškarci kreću u povorku kroz selo. Sve je stalo i oni su glavni akteri. Na putu, svaki meštanin kog sretnu je “žrtva” šale koju svi prihvataju bez sujete. Konačno stižemo do centra sela. Smicalice su na vrhuncu, zaustavlja se svaki automobil kako bi mu stisnuli sirenu ili ga na kratko izvadili iz istog. Opažam kako maskirani učesnici naskaču na muškarce, i srećna sam što sam videla izvođenje imitativnog snošaja jer nisam očekivala da se taj običaj još praktikuje. Doduše, mislila sam i ako se izvodi da se izvodi samo u krugu maskiranih učesnika i pripadnika muškog pola, sve dok u jednom momentu, u potrazi za idealnim kadrom, u čučećem položaju nisam osetila nekog na sebi. Imala sam sreće zbog terenskog ranca koji je spolja poput kornjačinog oklopa, ali sam tada shvatila, da običaj ne samo da je živ u potpunosti, već i da nema granice u metama šale. Svi naskaču jedni na druge, muškarci na muškarce, babe, devojke... Apsolutno ništa nije bitno.
  Dolazi zvezda dana. Naš domaćin od prošle večeri, vlasnik jedne od starijih kuća u Selištu. Maskiran je u kostim koji podseća na ovčije runo. Počinje da igra kao na disko podijumu, diže atmosferu nekoliko stepeni iznad. Ubrzo se začuo i prvi zvuk, Baja Mali Knindža i pesma “Božić je” dok se naš maskirani domaćin valja po podu a potom skače, kao u transu. To je jedina pesma, ostatak dana i noći usledila je čista tradicionalna i folklorna muzika, isključivo instrumentalna. Vidim ispred sebe film, vidm kombinaciju Tarantina i Kusturice. Sva lucidnost i sva infantilnost ovog sveta spustila se u tom momentu u Selište. Vidim ispred sebe energiju kakvu još nikada nisam videla.
 
18.30 

(Beleška Aleksandra Repedžića)
 
Grupa se dogovara da odu u selo Laznica i da nastave tamo druženje na ulici. Stižemo  i čekamo ih u lokalnoj kafani kako bi smo dopunili  baterije i proverili opremu za noćno snimanje. U tom momentu grupa maskiranih ulazi u kafanu i napada goste koji su se tu već nalazili, tek po neko skine masku kradom kako bi uzeo gutljaj piva ili dim cigarete. Izlaze iz kafane i nastavlja se vika i dreka na centru sela gde se okuplja veliki broj građana. Skoro da je čitavo selo izašlo i pridriužilo se igri i uhvatilo u kolo. Profakuc (maskirani) kao da su transu, valjaju se na ulici izvode razne nertikulisane pokrete i imitacije, od snošaja do sviranja frule. Već smo zašli duboko u noć a mi se selimo u lokalnu kafanu, gde sa našim domaćinima nastavljamo da sumiramo utiske.

 

(Beleška Anđele Đermanović)
 
 Noć je pala, ali energija nije. Igra traje i traje. Učesnici su na podu i energično igraju uz zvuke frule i violine, gotovo da su u transu. Imam osećaj da se igra nikada neće zaustaviti. Bio je to najbolji Božić u mom životu.
 
Sumiranje:
 
Svakoj sakralnosti prethodi desakralizacija. Spuštanje na nivo utrobe, zemlje i ispod nje, svi oni slojevi o kojima je pisao Rable, koje je oslikao Brojgel i koje su proživeli drevni Rimljani u svojim Saturnalijama, jesu deo kolektivne nužnosti. I monasi će često svedočiti, da nema apsolutnog mira, borba duše je večna i u bićima najboljih među nama. Nema recepta za život, nema rešenja za sreću, ali postoje potrebe kojih su ljudi postali svesni pre mnogo hiljada godina. I nismo se promenili, ljudska duša i porivi su isti. Svima je potrebno malo ludila, potreban nam je izdah od stega koje smo sebi (s razlogom) nametnuli. Da bi mirno ušli u novu životnu etapu, u novo godišnje doba ili post, potrebno je da pustimo svoje demone, da ih pogledamo u oči i da im se nasmejemo, jer to je dobar način da ih prihvatimo, prepoznamo i pobedimo, bar na kratko... Do sledećeg ciklusa.

Autori:
Anđela Đermanović i Aleksandar Repedžić