Zabeleške sa terena - Pokladno jahanje u Golubincima

јун 14, 2023

Zabeleške sa terena - Pokladno jahanje u Golubincima

Fotografije sa terena, autori: Aleksandar Repedžić i Anđela Đermanović

Zabeleške

Subota 18.02.2023

Polako pakujemo opremu i spremamo se za put u Golubince, koji se nalaze u opštini Stara Pazova. Uzbuđen sam ali ne očekujem previše od samog pokladnog jahanja, jer sam smatrao da se radi samo o običnom defileu lipicanera kroz selo i ništa više od toga. Žao mi je što se moram vratiti u Pirot i što neću biti sa Anđelom da ispratim i snimimo zajedno “Mačkare”, od kojih sam dosta očekivao. Nekoliko dana pre samog snimanja imali smo tu sreću da je organizator Pokladnog jahanja i Mačkara, prihvatio naš poziv i bez ikakvih problema, nakon kratkog telefonskog razgovora, rekao nam je da slobodno možemo da dođemo i da snimamo. Malo je reći da sam bio oduševljen pošto nisam ranije imao priliku da zabeležim jedan ovakav običaj u Sremu.

Anđela pali auto i krećemo na put, usput joj pričam kako ne očekujem da ćemo nešto preterano snimati i da ni sam ne znam kako će to izgledati, mislim da je to samo defile i ostajem pri tome. Usput telefoniram i dogovaram se sa domaćinom gde i kako da dođemo i kod koga da snimamo. Naš domaćin i organizator nam je objasnio i bez puno muka našli smo kuću u kojoj se okupio veći broj učesnika odnosno jahača sa svojim lepo sređenim lipicanerima. U isto vreme kada smo parkirali auto peko puta nas se parkira auto sa prikolicom za konje iz koje izlazi mladi pastuv bele boje u punoj snazi. U tom trenutku obuzima me jedan poseban osećaj, koža mi se naježila od sreće.

Iz dvorišta se čuje zvuk tamburice i harmonike, ulazimo i zatičemo jedan neverovatan prizor, muškarce i žene na svojim konjima, obučene u tradicionalne kostime. U tom trenutku imao sam osećaj kao da sam se vratio u prošlost (san svakog etnologa), kao da je vreme stalo. Osećaj koji me u tom trenutku obuzima teško da se može opisti rečima, ali najbliže rečeno bio sam srećan i ushićen, što zbog toga što sam u Sremu, što imam priliku da vidim nešto drugo, nešto što još uvek kao etnolog tokom svog rada nisam video, ali i zbog same atmosfere i spektakla koji smo u tom trenutku zatekli. U tom trenutku bilo je najmanje dvadesetak konjanika, koji ponosno jašu u narodnoj nošnji, veseli što zbog praznika, muzike ali i po neke rakije i vina koje služe žene obučene u tradicionalni kostim.

Obuzima me pozitivna jeza, okrećem se ka Anđeli i pokazujem suze radosnice zbog samog događaja ali i zbog toga što nisam bio u pravu kada sam rekao da će to biti samo defile. Govorim joj da sam srećan, da sam zavoleo ravnicu, da sam se svim srcem zaljubio u Srem.

Pored nas kreće kolona dok sa rančevima i kamerama trčimo ispred konja koji su se uputili ka dvorcu “Šlos” koji se nalazi u centru Golubinaca. Polako stižemo, konjanici se postrojavaju ispred samog dvorca, kao da mu na taj način odajuj počast što tu stoji vekovima, kao simbol minulih vremena. Zvuci tambure mešaju se sa njištanjem konja, što sve čini jedan poseban trenutak, meni do tada nepoznat. U tom trenutku čuje se u daljini pesma, skoro da se više ne čuju tambure kao da je harmonika zanemela i, jedino što u tom trenutku čujem jesu stihovi, “...ćorav gledi kolko ima sati, a gluv sluša u kujni za vrati....” u tom trenutku pojavljuju se dva konjanika na svojim lipicanerima, najglasniji od njih (sa kim smo se kasnije upoznali i koji se našao u našem filmu - Brica) svojim držanjem i stavom podseća na Kraljevića Marka, Boška Jugovića ili pak na vojvodu sa slike Paje Jovanovića “Seoba Srba”, kao da su se svi ti likovi našli u jednom konjaniku, koji stoji viosko iznad mene na svom konju i peva. To je trenutak i verovatno san svakog etnologa ili pak deteta koji je tako zamišljao junake iz prošlosti, ali i ljudi koji se jako retko sreću.

Kolona kreće ka porti katoličke crkve, gde se obraća organizatorka koja im je poželela uspešno jahanje, da budu raspevani ali i pažljivi na svojim konjima, pošto se sama povorka kreće magistralnim putem. Nakon govora povorka ide ka prvom domaćinu, a Anđela i ja kao na “trkama” sa opremom na leđima i u rukama, trčimo što brže ispred duge kolone konja, kako bismo uhvatili što bolje kadrove za naš film.

Kolona se zaustavlja nakon nekih po mojoj gruboj proceni 500m od same crkve, gde ih dočekuju domaćin i domaćice sa mnoštvom pripremljene hrane i domaćih đakonija. Tu su pite, kifilce, kulen, šunka, suva slanina, domaće rakije i vina ali se nađe i po koje pivo za konjanike koji svojom pesmom u dvorištu domaćina stvaraju jednu posebnu atmosferu. Nakon nekog vremena povorka kreće ka drugom domaćinu, a Anđela i ja se ponovo pripremamo za “konjusku trku” kako ne bismo izgubili kolonu.

Zaustavljamo se kod drugog domaćina gde se ponovo iznosi sve ono najbolje što se u jednom Sremskom domaćinstvu može ponuditi. Takođe su i ovde domaćice obučene u tradicionalne kostime. Nakon nekog vremena povorka ponovo kreće, ali mi nismo u mogućnosti da nastavimo sa “trkama”. Zamolili smo kočijaša da krenemo sa njim. Sedamo u čeze i krećemo, Anđela je pozadi sa tamburašima, a ja napred sa kočijašem, čuje se dobro poznata melodija “Salaš u malom ritu” i polako me obuzima pozitivna jeza, nakon toga još jedna pesma, pa još jedna dok se nisu začuli zvuci Balaševića, koga sam tek tada razumeo. Da se ne lažemo, teško je razumeti Balaševića kada živite okružen planinama, ali kada ste u ravnici i na tamburi to poprima sasvim neku drugu dimenziju.

Obilazimo tako redom domaćinstva i ponovo zastajemo u jednom domaćinstvu gde upoznajem C.V. razgovaramo, on me pita o našem radu, ja ga pitam kako je nekada bilo, kako su izgledale u njegovo vreme Mačkare, pokušavam da prikupim što više informacija, Anđela sve vreme trčkara sa aparatom i pokušava da uhvati što više kadrova za film. U tom trenutku prilazi domaćica i poslužuje nam neku crvenu jako suvu kobasicu, koju pre nikada u životu nisam probao, upitao sam mog sagovornika da mi objasni šta je to i o čemu se radi, rekao mi je da mu se kulen presušio, odnosno da je dugo bio u pušnici i zato je takav. Tada započinjemo razgovor o pripremi kulena gde mi je objasnio čitav proces. Ukratko da bi kulen bio dobar on se mora 3 meseca sušiti u pušnici, a kasnije još tri meseca na vetru, tek nakon toga se može konzumirati “zreo” kulen kako mi je objašnjeno.

Krećemo sa našim kočijašem ka sledećem domaćinstvu, prolazimo kroz Golubince, vidim ušorene kuće, pokušavam da što više vidim i snimim, prolazimo pokraj starih “švapskih kuća”, romskih, hrvatskih, srpskih, kao da se čitav Balkan i deo Evrope smestio u Srem. Na ulici se nalazi i policija koja reguliše saobraćaj ali i samu kolonu, saznajemo da su pripadnici policije zaustavili jednog od učesnika zbog prekoračene brzine, a kretao se u svom automobilu svega dvadesetak na sat.

Polako se smrkava a mi odlazimo u prostorije HKPD Tomisalv, kako bismo porazgovarali sa domaćinima ali i videli stare fotografije. Objašnjeno nam je da se u Golubincima održava pokladno jahanje tek nekih 12 godina i da je to tradicija koja je iz Slavonije preneta u Golubince i da tokom manifestacije Pokladnog jahnja zajedno učestvuju i Hrvati i Srbi koji vekovima žive u slozi u ovom Sremskom selu. Selo u kome nema netrplejivosti, gde se oseća harmonija, selo gde nema podela oko vere, selo koje živi u slozi i koje nisu omele nedaće i događaji iz devedesetih godina prošlog veka. Videli smo dostignuća i medalje koje su osvojene na raznima manifestacijama širom Srbije i Hrvatske.

Polako se okuplaju ljudi u Domu koji je uređen da primi oko 200 ljudi, i da svi skupa večeraju. Dolaze i konjanici koji su skinuli svoje tradicionalne kostime i koji se sada jedva mogu i prepoznati. Kreće zvuk tambure, ali i užurbani konobari da gostima posluže gulaš, koji su domaćini unapred pripremili za goste. Nakon večere, proglašen je pobednik, vlasnik najlepšeg lipicanera, ali i njaraspevaniji i najveseliji učesnik pokladnog jahanja. Polako kreću tamburaši sa svojom svirkom i kreće opšte veselje i radost i igra. Ostajemo još malo sa domaćinima da se pozdravimo kao i sa nekim od učesnika pokladnog jahanja. Napuštamo Anđela i ja polako salu dok se za nama u daljini i dalje čuju zvuci tamburaša.